valerija
16. Maj 2014. 10:05 napisao/la valerija
Dok pišem uranjam u tišine. U bezuspešnom begu sebe od sebe, ipak najčešće opisujem sebe.
Pišem o plavim očima, njih najbolje poznajem. Pišem o tugama, ponekad spomenem neke male ludosti, ili pak zamišljam događaje.
A onda napišem da je u mojim očima milioniti deo kosmosa. Neka čudna sazveždja, ona, još neotkrivena, i samo meni poznata. Pričam o vetru koji kroz moju kosu duva i pravi nemire. O tome da volim noću da zaglrim jastuk,dok moja stopla uvek moraju da pričaju sa tamom u sobi. Ona ne žele da budu skrivena, kao da i tada, dok spavam, nekud nemirno tumaraju. Ponekad pričam u snu, škripim zubima, smejem se, umem da sanjam lepe snove, i one manje lepe, i nih nekada sanjam, ali njih ne volim. Moje tišine su kao pustinje, a moje tuge su kraj beskraja. Ali u meni uvek blješti neki svetionik nadanja. Ta moja svetlost dodiruje. Onda pomislim, ako uhvatiš zrak tog svela, moje reči nisu pisane uzalud. Podarila sam nekom komadić svog sveta. Možda je drugačiji, ali dozvolila sam da me upozna. Da li sam to u podsvesti poželela? Ili sam pak, samo pokušavala da napišem da svao od nas ima svoju priču, mada su te naše priče tako često, bez početka i bez kraja. Da li svi, dok pišemo bežimo sami od sebe u neke svoje tišine, a ipak poželimo da nas iza tih tišina neko prepozna
Iz dnevnika bez dartuma, Valerija

Komentari
~Cipelica~ 16. Maj 2014. 23:48
0 glasova


Prelep blog...
~Cipelica~
Maja 16. Maj 2014. 16:37
0 glasova
Aaaaaaaaaaaaaaa hoces da me dokrajcis sa ovim pisanjem.Kao da si opisala sve sto se meni desava.Vojimmmmmmmm te :*
Maja
iva ♥ 16. Maj 2014. 16:11
2 glasova
Citat:
Napisao/la: valerija


Draga moja drago mi je sto svoja razmisljanja delim sa ljudima koji ih razumeju. Svi mi imamo dane kada je cutanje i tisina jedno sto imamo, ali cak i tada pokusavamo da damo deo sebe, samo iz razloga, da jednom neko, ako zaroni iz bilo kog razloga u slicno stanje zna da nije sam. Hvla na komentaru, divan je.


Do sledeće prilike, pozdravljam te Ujevićevim POBRATIMSTVOM LICA U SVEMIRU, jer si tako tačno zaključila gore navedenim.

''Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom,
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
(...)
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.''
iva ♥
valerija 16. Maj 2014. 15:00
2 glasova
Citat:
Napisao/la: Ivana
''U bezuspešnom begu sebe od sebe, ipak najčešće opisujem sebe. (...) A onda napišem da je u mojim očima milioniti deo kosmosa. Neka čudna sazveždja, ona, još neotkrivena, i samo meni poznata. Pričam o vetru koji kroz moju kosu duva i pravi nemire. O tome da volim noću da zaglrim jastuk,dok moja stopala uvek moraju da pričaju sa tamom u sobi. Ona ne žele da budu skrivena, kao da i tada, dok spavam, nekud nemirno tumaraju. Ponekad pričam u snu, škripim zubima, smejem se, umem da sanjam lepe snove, i one manje lepe, i nih nekada sanjam, ali njih ne volim. Moje tišine su kao pustinje, a moje tuge su kraj beskraja. Ali u meni uvek blješti neki svetionik nadanja. Ta moja svetlost dodiruje. Onda pomislim, ako uhvatiš zrak tog svetla, moje reči nisu pisane uzalud.'' Predivno tanano i emotivno Valerija, čast mi je pročitati svaki put.

I čitajući setih se Dučićevog Ćutanja: ''Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha
.''

Veliki pozdrav od mene i odgovor je Da..


Draga moja drago mi je sto svoja razmisljanja delim sa ljudima koji ih razumeju. Svi mi imamo dane kada je cutanje i tisina jedno sto imamo, ali cak i tada pokusavamo da damo deo sebe, samo iz razloga, da jednom neko, ako zaroni iz bilo kog razloga u slicno stanje zna da nije sam. Hvla na komentaru, divan je.
valerija
lazes 16. Maj 2014. 14:58
1 Vote
Tisina.....ponekad je ona Najglasnija

lazes
iva ♥ 16. Maj 2014. 13:47
3 glasova
''U bezuspešnom begu sebe od sebe, ipak najčešće opisujem sebe. (...) A onda napišem da je u mojim očima milioniti deo kosmosa. Neka čudna sazveždja, ona, još neotkrivena, i samo meni poznata. Pričam o vetru koji kroz moju kosu duva i pravi nemire. O tome da volim noću da zaglrim jastuk,dok moja stopala uvek moraju da pričaju sa tamom u sobi. Ona ne žele da budu skrivena, kao da i tada, dok spavam, nekud nemirno tumaraju. Ponekad pričam u snu, škripim zubima, smejem se, umem da sanjam lepe snove, i one manje lepe, i nih nekada sanjam, ali njih ne volim. Moje tišine su kao pustinje, a moje tuge su kraj beskraja. Ali u meni uvek blješti neki svetionik nadanja. Ta moja svetlost dodiruje. Onda pomislim, ako uhvatiš zrak tog svetla, moje reči nisu pisane uzalud.'' Predivno tanano i emotivno Valerija, čast mi je pročitati svaki put.

I čitajući setih se Dučićevog Ćutanja: ''Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha
.''

Veliki pozdrav od mene i odgovor je Da..
iva ♥
Ares 16. Maj 2014. 12:01
1 Vote
Lepooo...


->DarkSide</---
Ares