zeljko
16. April 2015. 18:16 napisao/la zeljko
Naslonila sam glavu na Tvoje srce
I čula kako mi govoriš olujama ptica
Koje su se volele kišne noći
Odevene u sećanje
suzom trepavica...

Borovi sa dalekih uvala,
moru su pevali pesmu
Iz koje je Bog mora
mračio podneva
olujom pobešnjelog vetra...

...
Prekinuo si moje ćutanje
zagledavši mi se duboko u oči.
I tvoj dah se poput stoletnjih čempresa
nadvio nad moje usne
U noći crnjoj od pomrčine

Iz koje su zvezde spuštene
na naše grudi
na raskršću vremena- pisale
Poeziju vekova...

.....
O, kako sam te volela,
usnula na tvom srcu
Kao San kojeg ne dočekah
da procveta
Najlepše zore naših ćutanja.

Jer znam,
kao što more zna,
da će se razbiti o obalu,
da
Nikad neću držati u krilu našu decu

I nikad im pričati bajke pred san
dok oni
poput majušnih veverica
čekaju da ih zagrlim,
da prebrode strah
Kad ostanu sami
i uplašeni
u pustoj lavini života..
.....
Noćas te ne dam ni sebi...
Jer sam ljuta na život
uperila pesme pucanj
u eho svog srca


Brodovi dolaze i odlaze...
Moj voljeni..
Iz njih nečije vredne ruke
istovaraju tovar života

Dok Ti i ja jednako stvarni
i jednako mrtvi
pevamo uspavanku
jednom snu
Koji nas je začeo j
edno u drugom,
kao svetlost,

dok drhtimo pokoreni
pred naletom
zore
iz koje je jedna noć
bila lepša od života..
.....

Borovi sa dalekih uvala,
moru pevaju pesmu
a ja iz nje stojim
naga kao noć
Iz koje vetar
mrači podneva
olujom pobešnjelog mora.

...

Noćas te ne dam ni sebi...
Jer sam ljuta na život
uperila pesme pucanj
u eho svog srca,

Naslonivši glavu na Tvoje grudi
da čujem kako mi govoriš
olujama ptica
Koje su se volele kišne noći
Odevene u suze trepavica...

....

Brodovi dolaze i odlaze...
Kao Ti i ja što hrlimo u susret
Večnoj Tajni
poezije vekova.

Noćas sam
naslonila glavu
na Tvoje srce
I čula kako mi govoriš
da ćeš biti večan.

Autor : Violeta Božović
Tagovi: pesma
Komentari
Nema komentara. Prijavi se ili Registruj se da budeš prvi/a.