Mitovi

Prikazano od 1 do 15 od ukupno 16
#1 9. Decembar 2012. 17:03
Mitovi
Mit predstavlja priče nastale u raznim kulturnim područjima širom svijeta koje govore o porijeklu i nastanku čovjeka, naroda, i drugih živih bića, te bogova i heroja kulture, kao i nastanka civilizacije i cjelokupnog svemira.

Mitovi mogu biti:
* kozmogonijski, vezani uz religiju i rituale
* o raznim herojima kulture koji su donosioci civilizacije
* o bogovima
* povijesni, seoba plemena

Najpoznatije mitologije su grčka i rimska.
.................................. ......................

Mit o postanku ljudi. Prometej. Pandorina kutija.
U najstarije doba Grci su pretpostavljali da su ljudi, poput biljaka, jednostavno nikli iz zemlje. Tokom vremena odbacili su to naivno shvatanje i prihvatili predanje da je titan Prometej od gline sačinio čovjeka, kojemu je Atina udahnula život i dušu. Prvi ljudi bili su nemoćni, ali ih je Prometej štitio i pomagao. Ukrao je vatru od Apolona i dao je ljudima. Uhvatio je divljeg bika i predao ga ljudima da ga upregnu u plug. Najzad, naučio je ljude kako da iz zemlje vade bakar, gvožđe i druge metale. Zbog svega toga, a posebno zbog krađe vatre, izazvao je Zevsovu srdžbu. Po Zevsovom naređenju Prometej je okovan gvozdenim lancima i daleko na Kavkazu prikovan za nepristupačnu stenu, na koju je svakodnevno sletao orao da mu kljuje džigericu. Prometej je nesnosne muke junački podnosio sve dok ga heroj Herakle nije oslobodio i tako mu se odužio u ime ljudi za koje je stradao. Kažnjavajući Prometeja, Zevs je istovremeno kaznio i ljude, i to na ovaj način: zaključao je sve nevolje i nesreće u jednu kutiju koja je dospjela u ruke ljepotice Pandore. Ova lijepa i znatiželjna žena otvorila je kutiju iz koje su odmah izletjele sve nesreće i bijede i raširile se među ljudima. Kada je shvatila šta je učinila, Pandora je brzo zatvorila kutiju, a u njoj je ostala samo nada.

Herakle. Gibraltarski moreuz.
Među mnogim predanjima starih Grka izdvajaju se mitovi o polubogovima, koje su Grci nazivali herojima. Njima je pripisivana natčovječanska fizička snaga, ili naročiti um i okretnost. Oni su ubijali čudovišta, divlje zvijeri i razbojnike koji su ometali normalan i miran život ljudi. Grci su najviše pričali o neobičnim podvizima Herakla (Herkula), koji je bio pravi Grčki narodni heroj. U doba svojih lutanja od Kavkaza do Španije, srušio je pregradu koja je odvajala Sredozemno more od Atlantskog okeana; jedan dio od kamenja bacio je na špansku stranu, a drugi dio na afričku. Tako je postao današnji Gibraltarski moreuz, koga su Grci nazivali "Heraklovi stubovi".

Napišite, ako znate, neki mit.
Poslednje ažuriranje 2. Januar 2013. 13:37 od >Dunja.
... A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.
The following users say Thank You to for this useful post:
#2 9. Decembar 2012. 17:08
Orfej i Euridika

Orfej je sin muze Kaliope, prve od devet muza kćeri Zeusovih. Orfej je bio najdarovitiji glazbenik koji je ikada živio na svijetu. Kad bi Orfej zasvirao na svojoj liri, ptice bi slijetale s grana na tlo i pozorno slušale, a divlje bi zvijeri postajale krotke i umiljate. Drveće bi se povijalo kako bi moglo slušati Orfejeve svirke i pjesme koje je nosio vjetar. Liru mu je poklonio sam bog Apolon za kojeg se smatralo da je Orfejev otac. Orfej se oženio Euridikom, a kako je ona doista bila prava ljepotica, privukla je pozornost zlog čovjeka po imenu Aristej. Kad je Euridika odbila ljubavne ponude Aristeja, ovaj se uvrijedio i stane je proganjati. Bježeći pred njim bosonoga Euridika nagazila je na zmiju koja ju je ugrizla, te je Euridika umrla. Orfej je bio izvan sebe od tuge. Bez razmišljanja dohvatio je svoju liru i uputio se u podzemni Svijet s odlučnom namjerom da svoju voljenu vrati u Svijet živih. Tužni jecaji pjesme Orfejove toliko su očarali Harona, prijevoznika mrtvih duša, da je on pristao živog čovjeka prevesti preko strašne rijeke Stiksa. Orfejeva uspavanka uspavala je i strašnog čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, a umilni zvuci Orfejove lire ublažili su patnje prokletih duša. Orfej je hrabro stupio pred prijestolje strašnog vladara podzemlja, samog boga Hada kojemu je na desno sjedila Persefona. Had je bio strašno ozlojeđen zato što se u njegovom kraljevstvu pojavio živ čovjek, ali duševna patnja koja je strujila iz Orfejeve lire dojmila se i samog Hada, pa je on zaplakao željeznim suzama. Persefona je po prvi put uljudno preklinjala Hada neka usliša Orfejevu zamolbu. Na kraju had ispuni Orfejevu želju, ali pod jednim uvjetom: - Orfej ne smije pogledati Euridiku sve dok je ne obasja svjetlost Sunca. Orfej je sretan pjevao i vodio Euridiku natrag na površinu i cijelim putem nije se ni jedanput okrenuo. Onda kada ga je obasjala sunčeva svjetlost, on ne izdrži već se okrene želeći se uvjeriti prati li ga doista Euridika. Na trenutak Orfej je ponovno ugledao svoju ljubav blizu samog izlaza iz mračnog ponora, gotovo posve vraćenu u život. Kad je Orfejev pogled pao na Euridiku, ona iznenada izblijedi i pretvori se u tananu sjenu, a njezin posljednji jecaj ljubavi i boli nije bio ništa čujniji od šapta u ledenoj struji zraka koji je izbijao iz podzemlja. Orfej je tada svoju ljubav izgubio zauvijek, te ga obuzme silno razočaranje. Ogorčen bježao je od svega što bi ga podsjećalo na Euridiku, pa je redom odbijao ljubav žena koje su mu pokazivale svoju naklonost. Tako je skupina bijesnih i razuzdanih žena koje je Orfej odbacio, a sebe su nazivale menadama, napala, ubila i rastrgala Orfeja. Glavu Orfejevu bacile su u rijeku Hebar, a ona je plutajući vodom bez prestanka pjevala o Euridiki. Devet muza plačući skupilo je sve rastrgane dijelove Orfejeva tijela i sahrane ih u podnožju planine Olimpa. Tako se još i danas priča da u podnožju Olimpa slavuji pjevaju najljepše, kao nigdje drugdje u svijetu. Menadama koje su tako okrutno ubile Orfeja bogovi su se osobno i strašno osvetili. Dok su još plesale u slavljeničkom plesu, one odjednom osjete da im se tabani pretvaraju u korijenje i propadaju u zemlju, sve dok se menade nisu redom pretvorile u nijemo drveće.
#3 9. Decembar 2012. 17:55
Mit o Narcisu
Cvet narcisa dobio je ime po Narcisu, lepom sinu boga Kefisa i nimfe Liriope. Bio je to mladić hladan na ljubav mnogih obožavateljki, izazivajuću tugu i smrt pojedinih, pa su bogovi odlučili kazniti mladića: kada je na površini jezerca ugledao svoj lik zaljubio se u njega. Uzalud je pokušavao uhvatiti sliku na površini vode. Iz dana u dan je tužno gledao u vodu, te je na kraju uvenuo od ljubavi, a vodene nimfe su umesto mladića pronašle vezicu neobičnog cveća, narcisa.

Mit o kralju Midi
Jednom je kralj Dionis sa pratnjom menada i satira lutao po šumovitim predelima Tmola u Frigiji. U Dionisovoj sviti nije bio samo Silen. On je zastao, spotičući se na svakom koraku, strašno pijan, lutao po frigijskim poljima. Seljaci ga opaziše, svezaše ga vencima cveća i odvedoše ga kralju Midi. Mida odmah prepozna Dionisovog ucitelja, primi ga s počastima u svoj dvorac i devet ga je dana častio raskošnim pirovima. Desetog dana Mida sam odvede Silena bogu Dionisu. Kad ugleda Silena, Dionis se obradova i, da bi Midu nagradio za počasti koje beše ukazao njegovom učitelju, reče mu da izabere bilo kakav dar. Čuvši to, Mida tad uzviknu: O, veliki bože Dionise, naredi da se sve čega se dotaknem pretvori u čisto, blješteće zlato. Dionis ispuni Midinu zelju, samo zažali sto Mida nije izabrao sebi neki lepši dar. Likujući, Mida ode. Radostan zbog dobijenog dara, on otkida zelenu granu s jednog hrasta i ona se u njegovim rukama pretvara u zlato. On kida klasje po polju i ono postaje zlato. Otkida jabuku, jabuka se pretvara u zlato, kao da je iz Hesperidinog vrta. Sve čega se Mida dotakne odmah se pretvara u zlato. Kad je prao ruke, voda se takodje pretvarala u zlato. Mida se silno raduje. I eto – stigao je u svoj dvorac. Sluge su mu priredile bogatu gozbu i, sav srećan, on leže za sto. Tada shvati kakav je užasan dar zatražio od Dionisa. Od samog njegovog dodira sve se pretvaralo u zlato. Zlatni su postajali u ustima i hleb i sva jela, pa čak i samo vino. Mida tek tad shvati da ce morati da umre od gladi, te stoga pruži ruke prema nebu i uzviknu: Smiluj se, smiluj se Dionise! Molim te za milost! Uzmi natrag svoj dar. Dionis se pojavi i rece Midi: Idi izvorima Paktola i tamo u njihovim vodama operi sa svog tela dar i svoju krivicu. Mida se po naredbi Dionisovoj uputi izvorima Paktola. Tamo se zagnjuri u njegove čiste vode. Zlatom potekoše vode Paktola i opraše dar s Midinog tela, dobijen od boga Dionisa. Od tog vremena Paktol je postao zlatonosan.


#4 11. Decembar 2012. 12:37
Šajenski mit o stvaranju


»Šajeni, indijanski narod velikih sjevernoameričkih ravnica, razvili su Mit o stvaranju svijeta, koji polazi od krajnjih metafizičkih apstrakcija Duha i praznine. Mit je monoteistički. Bog, zvan Maheo, stvorio je svijet iz ničega. Radio je u fazama, po danima, vrlo slično hebrejskom mitu datom u početku biblijske Knjige postanka. Stvorio je svijet u četiri dana, a već stvorena bića pomažu mu u kasnijim fazama..

»U početku ne bijaše ničega i Maheo, sveopći duh, živio je u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega za vidjeti. Slušao je, ali nije bilo ničega za čuti. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio osamljen zbog veličine svoje moći. Njegovo biće je bilo svemir. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vrijeme ništavila, Maheo pomisli da bi se ta Moć trebala iskoristiti. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi za stvaranje svijeta i ljudi koji žive u njemu.

Prvo je stvorio veliko slano jezero i zrak nad jezerom, zatim bića koja žive u vodi, pa ptice koje žive na vodi, te konačno svjetlost, da bi mogao promatrati sve što je stvorio. Divio se kako je sve lijepo. Ptice ga zamole da napravi kopno, gdje bi se mogle odmoriti i savijati gnijezda. Maheo međutim treba njihovu pomoć, jer su njegove mogućnosti da sam stvara iscrpljene. »Sam sam stvorio četiri stvari: vodu, svjetlost, zračni prostor i bića u vodi.« Njegova Moć mu omogućava da sam stvori samo četiri stvari.

Mala liska je uspjela zaroniti dovoljno duboko u vode jezera i izroniti mali grumen blata sa dna. Maheo vrti grumen među dlanovima; ona raste dok ne postane brijeg, koji Maheo postavi na leđa Pramajke kornjače. Maheo reče: »Neka Zemlja bude poznata kao Pramajka.« (Vidi članak Majka Zemlja)

Kasnije Maheo poželi da Zemlja ne bude pusta: Pramajka Zemlja je kao žena, trebala da donositi plodove. Neka počne donositi život. Pomozi mi, moja Moći.« Tako nastaju drveće i trava, koje su Zemlji kao kosa ženi. »Cvijeće je postalo njen blistavi ukras, a plodovi i sjeme bili su darovi kojima je ona uzvraćala Maheu.

Maheo se divi Zemlji i želi je obdariti. »Hajde da joj dam nešto svoje, da bi znala da sam s njom i da ju volim.« Izvadio je svoje rebro s desne strane, i napravio muškarca. Onda pomisli: On je sam sa Majkom Zemljom, kao što sam ja nekada bio sam sa prazninom. Zato izvadi svoje rebro s lijeve strane, i napravio ženu. Oni su izrodili djecu, koja se raziđoše na razne strane i osnovaše mnoga plemena.

Kasnije je uz pomoć svoje Moći Maheo stvorio životinje da hrane ljude i da im pomažu: jelena, bodljikavo prase, antilope, vukove, a na kraju je stvorio bizona, kao životinju koja može zamijeniti sve ostale. Nakon toga on nadzire svijet koji je stvorio, i brine o ljudima. »Maheo je još uvijek s nama. On je svuda, promatra svoj narod i sve stvari koje je stvorio. Maheo je sve dobro i sav život; on je tvorac, čuvar i učitelj. Svi smo mi ovdje zbog Mahea.«
...iz koje ste VI knjige?
The following users say Thank You to for this useful post:
#5 11. Decembar 2012. 12:42
ZANIMLJIVE PRIČE O GRČKIM BOGOVIMA

Naši novi suradnici Antonio Nevešćanin i Ivan Radović "iskopali" su zanimljive priče o grčkim bogovima. Kad se zaljubite možda vam pomogne Artemida i Afrodita, a kad pišete kontrolni Hermes. Tko zna?

Stari Grci bili su višebošci. Vjerovali su da njihovi bogovi žive na planini Olimp. Najvažniji su: Zeus, Hera, Atena, Ares, Apolon, Afrodita, Hermes. Svakom od ovih bogova Grci su se obraćali iz različitih razloga. Kao osvajači boga Aresa bi molili da ih iz bitke izvede žive i kao pobjednike.

Afrodita, božica ljubavi bi mladencima pomagala da njihova ljubav traje što dulje.

Uz olimpijske, podzemne i morske bogove i brojna niža božanstva nastupaju i heroji koji su po ocu ili majci božanskog podrijetla. Najpoznatiji su Heraklo, Tezej, Jazon, Ahilej i dr. U grčkim mitovima njihovi su bogovi donekle nalik našim svecima.

Hermes, sin Zeusa i Nimfe, bog pastira, stada i putnika, te krađe, lukavstva, govorništva, gimnastike i glazbe. Rimljani su mu dali vreću s novcem i izjednačili ga s Merkurijem. Naš sv. Nikola podsjeća na tog antičkog boga jer je i on zaštitnik putnika i pomoraca.

Zeus podsjeća na Jahvu jer je glavni među svim svecima na nebu.

Afrodita može podsjećati na Djevicu Mariju jer se obije brinu o ljubavi, zdravlju i sreći.

Bog sunca, zaštitnik pjesnika te glazbe, književnosti, brani siromašne i uzima bogatima, kao Robin Hood, je Apolon. Svi ga vole jer je zaštitnik istine. Kazuje volju Zeusovu. Stoga on podsjeća na našeg sv. Petra i proroka Izaiju koji brane od zla.

Artemida, božica mjeseca, Apolonova sestra blizanka, zaštitnica mladića i djevojaka spaja ih uz pomoć Afrodite te njihovoj ljubavi daje vječnost. Podsjeća na sv. Antu koji je zaštitnik djece, pravde i ljubavi.

Atena, veličanstvena i dostojanstvena božica, božica brodogradnje, ženskog ručnog rada, pokroviteljica istoimenog polisa, podsjeća na svece zaštitnike naših gradova sv. Duju u Splitu, svetog Vlaha u Dubrovniku, sv. Tripuna u Kotoru itd.

Heroj i polubog Heraklo proslavio se svojim djelima, snagom i pravdom. On se kao lik iz prastare bajke suprotstavlja zlu i pomaže dobro. Mnogima je bio i još uvijek je uzor. No nije grčka religija bez zla.

Bog rata Ares zapravo je zli demon koji među ljudima stvara nemir i rat. Voljeli su ga samo zločinci. Atena i Heraklo su se suprotstavljali Aresu.

Iako se vjera starih Grka razlikuje od Kršćanstva neke su stvari slične ili čak iste. Grci su slavili svoje blagdane i bogove kao što mi slavimo Uskrs, Božić i druge. S kultom nekih bogova bile su povezane i javne igre (Zeus, Apolon, Posejdon).
Od svega dakle, valja nam izbjegavajti Aresa i njegove sljedbenike.




#6 11. Decembar 2012. 17:11
Mit o Edipu
U Atici su Grci rado prepričavali mit o Edipu, sinu beotijskog kralja Laja. Edip je odrastao u tuđini i nije znao za svoje roditelje. Jednom na putu za Tebu sretne nekog starca, koji nije htio da mu se skloni sa puta. Edip se sa njim posvađa i ubije i njega i njegove sluge. Samo se jedan sluga spase bjekstvom. Ubijeni starac bio je Edipov otac, ali Edip to nije znao. Kad je Edip dospio u Tebu, u gradu je na jednoj stijeni živjelo strašno čudovište - Sfinga -pola lav, pola žena. Ona je od svakog prolaznika zahtijevala da riješi zagonetku, i ko to ne bi uspio, ubila bi ga. Edip je odlučio da Tebance oslobodi tog čudovišta. Znalo se da će Sfinga izgubiti život ako neko odgonetne njenu zagonetku. Kad joj je Edip prišao, ona ga zapita: "Ko to ujutru ide na četiri, danju na dvije, a uveče na tri noge?" Edip riješi zagonetku odgovorom da je to čovjek: u ranom djetinjstvu on puzi, kad odraste ide na dvije noge, a u starosti se služi štapom. Kad je Sfinga čula odgovor, strmoglavila se sa stijene i precrkla. U znak priznanja i zahvalnosti, Tebanci proglasiše Edipa za kralja umjesto Laja, koga su, kako su oni smatrali, ubili razbojnici. Tada su Edipu dali za ženu Lajovu udovicu Jokastu, tj. Edipovu majku. Zatim je u Tebi pod Edipovom vlašću otpočela da se širi jedna opaka zarazna bolest, od koje je mnogo ljudi pomrlo. Tad bogovi poručiše Tebancima da će sve njihove nevolje i nesreće prestati kad otjeraju onoga čije su ruke umrljane Lajovom krvlju. Rob, koji se spasio prilikom napada na Laja, prepoznao je u Edipu Lajovog ubicu. Kad je Edip to saznao, sam je sebe oslijepio i otišao u dobrovoljno progonstvo, a nesrećna Jokasta se ubila.


#7 11. Decembar 2012. 17:22
Легенда о Аталанти из Беотије

Аталанта је била кћерка беотијског краља Шенеја и његове жене Климене.
Одмах након рођења су је однели у шуму јер је њен отац Шенеј желео само синове.
У шуми је Аталанту пронашла медведица и спасла је. Одгојена у шуми и препуштена самој себи, израсла је у лепотицу и стекла невероватну окретност и снагу да је у свеми могла надјачати многе мушкарце. Због те своје особине је било разумљиво што је сваки мушкарац желео да му Атланта буде жена.

Аталанта је редом одбијала све своје просце, а онога који је био упоран у својим настојањима да је испроси себи за жену, Аталанта је позивала да се са њом такмичи у трчању. И тако је, победивши свакога, дуго чувала своју слободу. Победио је једино предивни Хипомен, коме је богиња Афродита притекла у помоћ.
Афродита је Хипомену дала три златне јабуке и посаветовала га да у току трке, с времена на време испусти по једну јабуку, и то у часу када га Аталанта у трчању сустигне.

Аталанта није могла одолети испуштеним златним јабукама, и сваки пут се сагнула да их узме, и тако је на циљ дошла после Хипомена. Хипоменова победа није растужила Аталанту и она се, јер јој се он допао, са њим упутила у Онхест. Док су чекали на венчање, аталанта је у шумском храму изјавила Хипомену љубав, а Зевс, за казну што су својим понашањем оскрнавили место боравка богова, претвори их обоје у шумске животиње.

Poslednje ažuriranje 2. Januar 2013. 13:31 od >Dunja.
NeMoJ mI pReBrZo SuDiTi,JeR vIdIš SaMo OnO šTo Ja OdLuCim Da Ti PoKaZeM Aha
#8 11. Decembar 2012. 17:27
Mit o četiri vijeka
Grci su još jednim mitom objašnjavali nastanak ljudskih nevolja. Po predanju, svi su ljudi bili srećni kada je vladao Hronos, tj. prije Zevsa. To je bio zlatni vijek. Ali, malo-pomalo i mir među ljudima bio je narušen. Počeli su jedni drugima da zavide, među njima je često dolazilo do sporova i - nastao je srebrni vijek. Poslije toga, nastupio je bakarni vijek, kad su ljudi naučili da kuju oružje od bakra i da se nemilosrdno istrebljuju u ratovima. Najzad je nastupio najgori vijek - gvozdeni vijek, kad je na zemlji nestalo pravde. Ljudi su jedni druge obmanjivali, pljačkali i ubijali. Tako su Grci ovim mitom naivno pokušali da objasne nesreće i stradanja u životu i razvoju društva.


#9 12. Decembar 2012. 12:30
Mit o postanku Mliječnog puta


Prema legendi, Herkul je bio sin smrtnice Alkmene iz Tebe koja je zatrudnjela s Jupiterom (Zeusom).
Kad se rodio, ona ga iznese izvan grada i ostavi ga da umre jer se bojala osvete Jupiterove žene Junone (Here).
Ali Minerva (Atena), boginja mudrosti i Herkulova zaštitnica, dosjetila se ne samo da mu spasi život nego i da mu pruži besmrtnost.
Kao slučajno dovede Junonu do mjesta gdje je ležalo dijete i nagovori je da mu se smiluje i podoji ga.
Herkul uze sisati tako pohlepno da Junonino besmrtno mlijeko brižnu preko nebesa, gdje postade Mliječni put. Odande kamo je na zemlju pala koja kaplja nikoše ljiljani.
...iz koje ste VI knjige?
#10 12. Decembar 2012. 13:44
Mit o zagrobnom životu: Sizif i Tantal
Grci su imali mitove o zagrobnom životu. To su poznati mitovi o Sizifu i Tantalu. Sizif, najmudriji i najlukaviji čovek u Korintu, zbog mnogih grehova bio je osuđen da gura uz brdo jedan veliki kamen. Čim bi kamen dospeo do vrha, ponovo bi pao niz brdo, pa je Sizif uvek morao ponovo da počinje svoj težak i besmislen posao ("Sizifov posao").
Tantal je zbog mnogih grehova (među kojima su krađa ambrozije i odavanje tajni sa savetovanja bogova) bačen u podzemni svet. Had ga je kaznio da žedan stoji u bistrom jezeru, čija bi se voda povukla čim bi pokušao da se napije, a voće koje je visilo iznad glave odmaklo bi se čim bi pokušao da ga ubere ("Tantalove muke").


#11 12. Decembar 2012. 13:49
Jumala Uko



Jumala Uko je vrhovni bog, otac neba. Po njegovoj božanskoj zapovjedi, jedna divlja patka ili orao odletio je na Ilmatar. Kružila je po zraku 7 vijekova i koristeći krilo kao gnijezdo, snjela sedam jaja iz kojih se izlegao svijet sa otocima, planinama i kontinentima. Jumala Uko je odvojio zrak od vode i stvorio tri lijepe djevojke koje su rasule svoje mlijeko po svemiru.


Ilmatar


Ilmatar je djevičanska kći zraka. Umorna od usamljenog kruženja zrakom, sletjela je na dno oceana, gdje je ostala 700 godina i za to vrijeme stvorila nebo i zemlju od sedam jaja divlje patke. Na kraju tog dugog perioda muka, bez ičije pomoći, rodila je sina Vainemoinena.
#12 27. Februar 2013. 16:48
Legenda o Kraljevicu Marku

Kraljević Marko, poznato ime viteške epike, poslednji zakoniti srpski vladar-naslednik države Nemanjića u "živim" pesmama o podvizima mitskih bogova - preuzima njihovu ulogu. U pesmama u kojima je zamenio staro balkanska božanstva, Marko se pojavljuje u ulogama sličnim onima koje ima u viteškoj legendi. Pažljivijim iščitavanjem pesama nesumnjiva razlika postaje uočljiva i očigledna. Pojavljuje se kao bog-konjanik-spasilac. Preuzima ulogu boga spasioca na belom konju, tračkog konjanika, potom i hrišćanskog svetitelja - ratnika, svetog Đorđa. Kada služi sultana, Marko nije više ni vitez koji dvori sizerena, niti pobeđeni ratnik koji ponizno sluša pobednika. Bog Marko služi po kazni izrečenoj od Bogova - goreg od sebe, smrtnika. Pre njega to su morali da čine i Apolon i Herakle (odnosno Herkul). Sultan, Markov gospodar, svestan je prirode (privremenosti i ograničenosti) vlastite nadmoći. On želi da ponižava boga koji mu služi, ali čim je suočen sa Markovim gnevom (kada je doteran "do duvara") - povlači se u strahu, nudeći mito. U svojstvu boga i sa atributima solarnog boga, Marko se bori protiv htoničnih božanstava (na primer, protiv Muse Kesedžije sa "tri srca junačka"). Markov mitski pomagač jeste nebeska vila oblakinja; nikako ne htonična vila brodarica, niti vila jezerkinja. Da bi stigao u čudesne predele, u podzemni svet, bog-Marko potkiva Šarca srebrnim potkovicama. To je jedini način da se stupi u podzemlje. Iz istih razloga se u nas vekovima stavljao pored mrtvaca, ili mrtvacu u usta, komad srebrnog novca. Samo tako se mogao platiti prevoz preko srebrne reke, ili mostarina za prelaz i ulaz u svet mrtvih. Markovo oružje i Markov konj dobiveni su na natprirodan način i izuzetni su. Osnovno Markovo oružje jeste oružje boga gromovnika - buzdovan. Ono nalikuje Heraklovoj batini, čekiću boga Topa itd. Pesme o Marku mitološki obeležene drugačije osvetljavaju inače poznate viteške motive. Markovi postupci nisu uzrokovani željom viteza da se spere naneta uvreda, ispravi nepravda, niti da se zaštite slabi i nemoćni. Oni proishode iz srdžbe boga Marka (kao i Ahilove u Ilijadi, ili Zevsove nebrojeno puta) i zavisti boga-Marka (ubija nećaka koji je bolji junak od njega). Po ugledu na stare bogove plodnosti, Marko je i pijanica i kavgadžija.

Nije nimalo slučajno što Marko zamenjuje i smenjuje starog tračkog i antičkog konjanika. Još manje je slučajna Markova nametljiva sličnost sa Heraklom. Jedno od najvećih poznatih Heraklovih svetilišta Herakleja nalazi se na području Markove države.


wikipedija
The following users say Thank You to for this useful post:
#13 28. Februar 2013. 14:40
MIT O NARCISU

Nimfa Eho zaljubila se u mladića Narcisa koji je bio toliko prekrasan da bi se svaki mladić ili djevojka istog trena zaljubili u nj. No, Narcis je bio bezosjećajan te nije nikoga volio. Jednog ga je dana srela i Eho, te se zaljubila. Budući da nije mogla razgovarati s njim, slijedila ga je samo da ga vidi, ali dovoljno daleko da ne bude viđena.
Narcis se izgubio i povikao: "Ima li koga ovdje?" Eho, nimfa jeke, uzvratila je: "Ovdje, ovdje, ovdje." Narcis je zatražio osobu da se pokaže te je Eho to i učinila. Nije mogla govoriti pa mu je rukama pokazala koliko ga voli. Narcisu se nije sviđalo što ga toliko ljudi voli te ju je odbio. Eho, slomljena srca, molila se Afroditi da je usmrti. Njezina je molitva uslišena, ali se Afroditi svidio njezin glas pa ga je pustila da zauvijek živi kao jeka.

Narcis nikad nije mislio na Eho, ili bilo koju drugu vilu. On je volio samo sebe. Ali, jednoga dana bio je toliko neljubazan prema jednoj vili da se ona obratila boginji osvete i zamolila je: «Učini da Narcis jednom osjeti što to znači kad mu netko, koga on voli, ne odgovara na ljubav!» Boginja usliša njenu molbu na slijedeći način: Narcis ode u visoka brda i naiđe na jedno jezerce sa bistrom vodom kao suza, okruženo visokim stijenama tako, da nikakav vjetrić nije mogao zatalasati vodu. Narcis klekne da se napije vode i po prvi put ugleda svoj lik jasno, kao u zrcalu. Očaran tim lijepim licem, nagne se još jače. «To je zacijelo neka vodena vila», pomisli on. Poželio je vilu poljubiti, ali lik nestane u valovima. Narcis osjeti kako mu ljubomora razdire srce i kad se lik ponovo pojavi, Narcis ispruži ruke. I slika u vodi učini isto. Ali kad su mu ruke dotakle vodu, lijepo stvorenje ponovo nestane. Tada Narcis reče: «Ako te ne smijem dotaći, dopusti bar da gledam tvoje lijepe oči». Slika ga je netremice gledala, a Narcis se tako jako zaljubi u lijepu sliku u vodi da više nije htio otuda otići. Postao je sve bljeđi i mršaviji, dok nije sasvim nestao.
Kad su ga vile otišle tražiti, našle su samo jedan lijepi cvijet, nagnut nad vodom. Taj cvijet nazvale su narcis.
The following users say Thank You to for this useful post:
#14 28. Jul 2013. 19:12
Дедалов лавиринт

Био једном у Грчкој градитељ по имену Дедал чија се слава била проширила далеко изван граница његове домовине. Једном се он тако отпути на острво Крит где краљ Миној од њега затражи да му сагради лавиринт у којем ће његов син Минотаур моћи живети скривен, далеко од ма чијег погледа.
Минотаур је заправо био грозно чудовиште с човечијим телом и биковски главом, а хранио се људским месом.
Уз помоћ сина Икара, Дедал сагради гласовити лавиринт, зграду с тако замршеним сплетом ходника те се није требало бојати да ће неман икада открити начин да из њега изађе.
Минотаура је, међутим, требало хранити па је стога из града Атине сваке године на Крету стизало седам дечака и седам девојчица који би потом били предавани немани на милост и немилост.
Но, треће године овамо стиже и младић именом Тезеј с намером да убије страшног Минотаура. Аријана, једна од Минојевих кћери, упозори га: »Ох, Тезеју, чак и ако убијеш Минотаура, како ћеш након тога изаћи из лавиринта? Тамо има на хиљаде просторија, пролаза, завојитих ходника ... «
Али Тезеј не хтеде одустати од свог подухвата па Аријана, која се у младића била загледала, упита Дедала за савет.
»Постоји само један начин да се изађе из лавиринта«, рече градитељ. »Припреми велико клупко конца, дај га Тезеју и реци му да га успут непрестано одмата.«
Исте ноћи Тезеј уђе у лавиринт носећи у рукама клупко које му је била дала Аријана, а девојка га је за то време чекала на излазу држећи у руци други крај конца.
Пролазећи кривудавим ходницима, Тезеј мало-помало одмотаваше клупко, све док није дошао до центра лавиринта. Онде наиђе на Минотаура који се сместа баци на њ.
Неман је била силно снажна па се Тезеј мораде упустити у огорчену борбу. У неколико се наврата чак уплашио да ће подлећи, но на крају му пође за руком да мачем прободе Минотаура. Убивши чудовиште, младић се, захваљујући концу, врати истим путем и ускоро стиже до излаза из лавиринта.
Потом се, да би избегао Минојевој срџби, заједно са Аријаном укрца на лађу и брзо оде са Крита.
Миној нареди да преда њ доведу Дедала. Био је сигуран да је градитељ на неки начин помогао Тезеју: само је од њега могао потећи савет за успешан бег из лавиринта.
»Одведите Дедала и његовог сина у лавиринт«, заповеди краљ. »Умријет ће на месту што су га сами изградили!«
И тако Дедала и Икара оставише у једноме од небројених ходника. Но, њих двојица нису при руци имали никаква Аријанина клупка с помоћу којег би се могли спасити те испрва помислише да су изгубљени: без воде и хране зацело неће дуго издржати.
Угледавши нешто на тлу, Дедал се, међутим, домисли решењу.
Ваља знати да лавиринт није имао крова па су посвуда унаоколо лежала бројна птичја пера. Осим тога, неретко се на зидовима могло видети и покоје пчелиње саће.
Дедал скупи пера, повеже их и учврсти уз помоћ пчелињег воска те тако начини крила за себе и Икара. Потом причврсти крила сину на леђа и рече му: »С овим ћемо крилима моћи побећи далеко од Крита и њена лавиринта, али запамти: не лети превисоко.«
Кренуше и ускоро су летели изнад мора. За Икара је лет био прекрасан доживљај па у заносу стаде кружити амо-тамо по ваздуху.
»Не лети тако високо!« Опомињаше га отац, али га Икар није слушао. Сваким се замахом крила успињаше све више и више ... И како се успињао, сунце је постајало све топлије ...
»Чувај се, Икаре!« Повика отац. Но, Икар се већ био успео на модро небо, превисоко да би могао чути очев глас. Више, још више! Више и од самога сунца!
Од сунчеве се топлоте поче отапати восак који је пера на крилима држао једно уз друго и она се разлетјеше на ветру попут сухога јесењег лишћа. Икар наједном осети да пада и уплаши се. Замаха рукама, на сав глас зазва оца, преклињући га да му помогне. Но, што се ту могло учинити?
Дедал видје синовљево тело како се стрмоглављује у море и нестаје међу зеленим таласима. Тако је умро Икар који се усудио пркосити сунцу!
The following users say Thank You to for this useful post:
#15 22. Avgust 2014. 17:04
Srpski mitovi o vilama

Davni pripovedači su vile tumačili kao božanstva i duhove prirode, šuma, voda... Potom su se u te duhove „smestile“ i duše predaka. Gde bi, inače, u ta davna strašna vremena išle duše devojačke, svilene i čedne, posle nasilne smrti? Na „okupu“ su stotine vila, svaka sa svojom jedinstvenom osobinom i uticajem.

Ravijojla, najpoznatija srpska vila, nekad je živela u pećini na Goloj planini i gajila mlade vilenice, decu koje su se roditelji odrekli. Prelepog glasa, dobra brodarica i nenadmašiva biljarica. Mnogim junacima je pomogla da rane izvidaju i vodu prebrode. Najviše je poznata po odanosti i pomoći Kraljeviću Marku. Ona i dve njene sestre, Janojla i Dragojla, u doba staroslavno, čule su vapaj siromašnog sela. Janojla je podarila obilat izvor od koga se selo obogatilo, a Dragojla crkvu za jednu noć. Ali, zavladali su obest i oholost. Ravijojla je zato izvor presušila, bogomolju srušila i - sve tri odoše.

Alkima živi u samoći, u pećini na liticama lovćenskog “vrna“ više Kotora, skrivenoj od pogleda i namernika, i štiti mornare. Andesila je dična i stasita, mimo svih drugih vila. Skita uvalama i provalijama. Katkad za sobom cveće prosipa, katkad krvave tragove ostavlja. Hajduk je, borac i kavgadžija. Andre su čarobna ženska bića, preretko dostupna ljudskom očinjem vidu, ali su im tragovi uočljivi, ako su se gde zadržale. Kao vetar su, koji ima osetnu snagu, u kovitlac duva.
Anđa je prva oblakinja, zbija, češlja oblake i uči ih. Šalje ih kud treba. Bele vile su po svemu lepe, drage volje pomažu nevoljnicima, posestrime su junacima, naročito izdašne ako od njih pomoć traže zaljubljeni momci i devojke. Začas razluče pravdu od krivde i kazne nepravdu. Jedina im je mana što imaju magareće noge.

Danica je možda vila, ili im je posestrima, nastala od devojke poginule u svatovima. Možda najlepša među svim vilama.
Đurđa samovila ne da se ukrotiti, ponosita je, durljiva, jogunasta. Ali, kad se posla prihvati, pouzdana je, tačna, pravdoljubiva. Smeta joj narod, pa živi u osami. Nekada davno, dok su planine bile puste, mnogi su govorili o vili Etoviji, koja bi obdan po trnju spavala a noću izazivala ružne snove.

Žaba-devojka je retka vila: danju ne lepa, noću sija devojačkom krasotom. Lepo je živeti s njom, no nije lako.
Jana je vila hitroprelja, lepa ognjena oblakinja, na oblaku vek vekuje. Jerina vila (nije to ona vlastelinka Grkinja, žena despota Đurđa Smederevca, u narodu zvana Prokleta Jerina) triput se udavala: „Prvi put je za Milošem bila, drugi put za vojvodom Jankom, a treći sa carem gospodinom“. Svaki put svojom voljom.
Lena samovila je spora, troma, mlitava ali se lako pretvara u pseto, đavola, kozu, čoveka.
Morina se na Jahorini zaljubila u pastira frulaša, ali joj je ovaj posle odrekao ljubav, a ona mu se svetila tako što je morila po jednu devojku iz njegovog kraja, kako se on ne bi mogao oženiti. On je, jadan, od tuge za najlepšom presvisnuo.

Nadanojla je starešina vilinska, najstarija. Pomoćnica usamljeno peva za svoju dušu, ljudima u nevolji pomaže: i u velikim i silnim delima i u trivijalnim stvarima, čuvajući ovce, decu pazeći...Ostavlja im lekove. Vila zna biti i Provodadžija, onda kad je dobrica. Njenom budnom oku ništa što se tiče ljubavi ne promiče.
Za Ružicom, prekrasnom zlatokosom, raste trava koju pase zlatan konj. Njen sjaj i lepota izazivaju ljubomoru drugih vila koje joj i oči vade, ali ona vid vraća malenim biserom.
Suđaje ili Suđenice su tri vile lepotice, nevidljive, kosa im je do zemlje. U prva tri, ređe do sedmog dana života, novorođenče o ponoći posećuju. U njihovim rukama mu je sudbina. Šta odluče, nije moguće promeniti.

- Vile i junaci -

Srpska bruka i dika, Kraljeviću Marko, tutnjao je, skitao i lutao čitavog svog veka. Često je živeo pod vilinim krilom. Manojlo Grčić se javlja i stoji na velikoj ribi, u desnici drži sud pun cveća, levom točak diže ka nebesima. Zmaj Ognjeni Vuk spada među one srećne junake, što su izrasli iz čarobnog vatrenog semena, rođene iz žestoke ljubavi zmaja sa vilom, kao i Miloš Obilić. Ljutica Bogdan se zarekao da se neće oženiti drugom već belom vilom. Tako i bi: oženio se vilom Brodaricom, imali su sinove Straila i Nenada. I Majka Jugovića je vila. „Što gođ ima u Srba junaka, svakoga su vile odgajile“. Vile koje se javljaju uz vožda Karađorđa su realistične i jednostavne, hladnije i prostije.

Vilinski geo - zoo

Aršanj planina je svetla, nebeska i vilinska tajna. Mogu da je pohode samo dostojni, srećni i obdareni koji dokuče tek deo goleme tajne. Jejevica je pećina u kojoj stanuju vile kobne naravi. U udubljeni kamen Korito Vilino, na putu od Velike Ivanče ka Kosmaju, namernici vilama ostavljaju šećer, hleb i cveće. Margarita je lekovita voda na Komu, kojoj se primiču i vile i ljudi. Jelen je vilin pobratim, sa iste su čarobne sise košutine snagu dojili. Zato se njihovo drugovanje poznaje i opisuje.

Detelina sa pet listova

- Tri stotine vrsta detelina ima, tačno koliko i vila! Ona sa četiri lista je velika dragocenost. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova nadvisuje svojim mogućnostima svaku drugu. Preretko se nalazi i raste samo tamo gde vila pljune, a to je nešto sasvim neprimerno vili, i ne biva češće od jednom u sto godina. Dugovečni čvrsti brest živi koliko i vile koje se na njemu viju! Omiljeno je stanište vila, koje ne vole da se sele. One su kao i brest, koji je i beo i crn. Jabuka, ako se na vilinskom mestu desi, olistaće, ocvetaće ali rod neće doneti. Seme belog luka omogućava besmrtnost, seme bujadi - moć razgovora sa biljem i životinjama, paprati da se nevidljiv postane... Sve to je i vilinsko bilje.

Pesma vilinska je lepa, zanosna, milozvučna. Nije to bilo koji jezik, već posvećeni i čarobni, samo ga retki srećnici mogu razumeti. Smiley (6)

vila1
The following users say Thank You to for this useful post:
Prikazano od 1 do 15 od ukupno 16
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 10:37.