Narodna poezija ~ Lirske/Epske pesme

Prikazano od 16 do 21 od ukupno 21
#16 26. Mart 2016. 14:55
Милан-бег и Драгутин-бег

Два се брата врло миловала:
Бег Милане и бег Драгутине.
Колико се браћа миловала,
Под њима се добри коњи љубе.
Бег Милан-бег брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Ходи, брате, да се иженимо."
Бег Драгутин брату говорио:
"Ласно би се, брате, иженили;
"Ал' кад туђе сеје саставимо,
"Туђе ће нас сеје завадити,
"Башка ће нам дворе поградити,
"Између њих трње посадити,
"И кроз трње воду навратити,
"Нека трње у висину расте,
"Да се никад састат' не моремо."
Бег Милан-бег брате не слушаше,
Већ испроси лијепу ђевојку
И искупи кићене сватове,
Те доведе лијепу ђевојку,
Начинио шенлук и весеље.
Кад је било ноћи по јацији,
Младијенце у ђердек сведоше;
Када беже у одају уђе,
А ђевојка стоји под дуваком,
Он за собом затворио врата,
Диже цури пули дувак с лица,
Сину лице, кано жарко сунце,
Бег загрли лијепу ђевојку,
Хотијаше, да је и пољуби;
Ал' му вели лијепа ђевојка:
"Господару, бего Милан-бего!
"Не дам теби лица обљубити,
"Док не видим твога брата главе,
"Ђе се мртва по авлији ваља."
Ондар јој је бего говорио:
"Не будали, лијепа ђевојко!
"Волим брата од очињег вида;
"Ко би мог'о брату кидисати?"
Вели њему лијепа ђевојка:
"Ако ти је жао кидисати,
"Ти ћеш сјутра рано уранити,
"Па ти хајде у лов у планину,
"И поведи брата Драгутина,
"Понесите сиве соколове,
"Поведите хрте и загаре,
"Па крећите тице јаребице,
"Напушћајте сиве соколове,
"Нек фатају тице јаребице;
"А крећите срне и кошуте,
"Напушћајте хрте и загаре,
"Нека тару срне и кошуте;
"Па најпошље, бего Милан-бего,
"Ти заметни хајку у планини,
"Па ти крени звијера арслана,
"Свога брата метни на бусију,
"Откуда ће арслан ударити,
"Па ће њега арслан погубити."
То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,
Да он буди брата Драгутина;
Ал' му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио;
Милан му је онда говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Јесам, брате, лова пожелио,
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брату говорио:
"Мој рођени брате, Милан-беже!
"Ја сам ноћас зао сан уснио:
"Ђе нам муња од запада сину,
"А гром пуче из ведрога неба,
"Па у наше ударио дворе,
"Ја умријех, ти пребоље, брате."
Милан-бег је брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Сан је клапа, а Бог је истина;
"Никад санку вјеровати није;
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брата послушао:
"Хајде, брате, зови наше слуге,
"Да поведу хрте и загаре,
"Да понесу сиве соколове,
"Док ја идем снахи у одају."
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи,
Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег' снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
"Снахо моја, Милан-беговице!
"Јеси л' ми се јучер уморила
"А јашући коња великога?
"Јеси ли ми ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Мом Милану на десници руци?"
На то њему снаха одговара:
"А ђевере, мој злаћен прстене!
"Јесам ти се јуче уморила,
"Али сам ти ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Твом Милану на десници руци.
" Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Тс дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хрте и загаре,
Те фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио;
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
На бега је јуриш учинио.
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала;
Уфати га звијере арслане,
Ал' завика беже Драгутине:
"Ђе си, брате, беже Милан-беже?
"Погуби ме звијере арслане!"
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу;
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
Жао било бегу Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.
Ljubav je slepa, preskace potok i tamo gde ga nema
#17 27. Mart 2016. 22:09
Izbor iz lirskih narodnih ljubavnih pesama ~ Riba i djevojka

Djevojka sjedi kraj mora,
Pak sama sebi govori:
„Ah mili Bože i dragi!
Ima l` šta šire od mora?
Ima l` što duže od polja?
Ima l` što brže od konja?
Ima l` što slađe od meda?
Ima l` što draže od brata?“
Govori riba iz vode:
„Djevojko, luda budalo!
Šire je nebo od mora,
Duže je more od polja,
Brže su oči od konja,
Slađi je šećer od meda,
Draži je dragi od brata.“

Ivo Senković i aga od Ribnika ~ iz ciklusa hajdučkih i uskočkih pesama

Knjigu piše aga od Ribnika,
Pa je šalje Senkoviću Đurđu:
„O junače, Senkoviću Đurđu!
„Ja sam čuo i ljudi mi kažu,
„Da si dobar junak od mejdana;
„A i mene ne kudi družina:
„Ako s’, Đurđu, junak od mejdana,
„Od mejdana i od sablje britke,
„Odi k meni pod bela Ribnika,
„Od’ na mejdan, da se ogledamo;
„Ako l’, Đurđu na mejdana nećeš,
„Predi meni gaće i košulju,
„Nek ja znadem, da si mi pokoran.“
Gleda knjigu Senkoviću Đurđe,
Gleda knjigu, a suze proliva,;
Al’ ga pita Senkoviću Ivo:
„Roditelj, što suze prolivaš?
„Do sad su ti knjige dolazile
„I kroz tvoje ruke prolazile,
„Ali nisi suza prolivao.“;
Al’ besedi Đurađ Senkoviću:
„Drago čedo, Senkoviću Ivo!
„Jesu do sad knjige dolazile,
„Al’ ovaka nigda došla nije;
„Ako li je kad i došla ‘vaka,;
„A baba je onda mlađi bio,
„Pa se nije od knjiga plašio:
„Ovo j’ knjiga age od Ribnika.
„Aga mene na mejdan zaziva,
„Ja sam, sine, vrlo ostario,;
„Ne mogu se ni konja držati,
„Kamo l’ terat’ po mejdanu s Turci,
„A presti se nisam naučio,
„Turkom presti ne mogu košulja.“
Al’ besedi Senkoviću Iva:;
„Roditelju, Senkoviću Đurđu!
„Ako s’, babo, ostario vrlo,
„Te ne možeš na mejdan izići,
„Od Boga si mene isprosio,
„Bog je mene tebi poklonio,;
„Ja ću, babo, na mejdan izići,
„Oću tvoju zameniti glavu.“
Al’ mu Đurađ poče besediti:
„Drago čedo, Senkoviću Ivo!
„Možeš, sine, na mejdan izići,;
„Otići ćeš, al’ mi doći nećeš;
„Jer si, sine, jako nerazuman,
„Još ti nema ni šesnaest leta,
„A Turčin je junak od mejdana,
„Da mu nema u krajini para;
„Na njemu je ruvo straovito:
„Risovina i samurovina,
„A na konju sama međedina,
„Bojno koplje vukom pokrojeno;
„Samo ćeš se ruva poplašiti,;
„A kamo li kad podvikne Turčin,
„I pocikne konjic pod Turčinom,
„Od stra ćeš pasti sa konjica,
„I svoju ćeš izgubiti glavu;
„pa što ć’ tužan posle tebe baba?;
„Ko l’ će batu lebom doraniti?
„Ko l’ po smrti stara saraniti?“
Al’ govori Senkoviću Ivo:
„Što b’ se, babo, ruva poplašio?
„Ja s’ ne bojim ni živa kurjaka,;
„A kamo li mrtvi kožetina;
„Ako može Turčin podviknuti,
„I ja mogu, babo, podviknuti:
„Već daj meni testir i blagoslov,
„Da Turčinu na mejdan iziđem;
„Dok je, babo, tvoga čeda Ive,
„Nećeš Turkom ti presti košulja.“
To se Đurđu na ino ne može.
Svog mu dobra doru osedlao,
Doru sedla, ispod grive ljubi:;
„Ao, doro, vrlo dobro moje“
„Dosta li smo, doro, vojevali,
„Iz Turaka roblje izvodili,
„Od Turaka glava donosili“
„Sad sam doro, ostario, vrlo;
„Ja ne mogu više vojevati,
„Sad te šiljem s glavom nerazumnom,
„Sa Ivanom, sa jedinim sinom:
„Iva j’, doro, glava nerazumna,
„Čuvaj, doro, moje čedo, Ivu.“;
Pa Ivana opravio lepo;
Se mu svoje ruvo obukao
I svoju mu sablju pripasao,
Pa Ivana lepo svetovao:
„Ao Ivo, moje čedo drago!
„Pođi sine, poš’o u dobri čas!;
„Tamo, sine, dobre sreće bio!
„Bog te zdravo i mirno nosio,
„Od dušmanske ruke zaklonio!
„Grdne rane i ruke dušmanske!
„I krepka ti desna ruka bila!;
„I oštra ti britka sablja bila!
„Slobodne ti oči na Turčina!
„Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
„Ti se nemoj poplašiti, sine!;
„Oštro gledaj, a oštro besedi,
„Oštro agu na mejdan zazivaj.
„Kad s Turčinom na mejdan iziđeš,
„Nemoj dore uzdom zabuniti,
„Ja sam doru boju naučio,;
„Vešt je dora boju i mejdanu,
„Dora će te sobom zaklanjati,
„Ispod britke sablje uklanjati.“
A kad Ivan primio blagoslov,
Ljubi babu u skug i u ruku,;
I u zemlju, gdi on čizmom staje,
Staru majku celiva u ruku:
„Prostite mi, moji roditelji!“
Pa se Iva konja privatio,
Pa na mejdan ode pevajući,;
Roditelji ostaše plačući.
Kad je bio na polju Ribničkom,
Ugleda se jedan šator beli,
Pred šatorom koplja udarena,
a za koplja konji povezani,;
Pod šatorom aga od Ribnika,
Sedi aga, pije malvasiju,
S njime piju dva pašina sina;
Kad je dorat konje ugledao,
Zavrištao dorat pod Ivanom;
Al’ besede dva pašina sina:
„Gospodine, ago od Ribnika“
„Eto starca Senkovića Đurđa!
„Sad ćeš, ago, izgubiti glavu,
„Danas ćeš se s nama rastanuti.“;
Kad pogleda aga od Ribnika,
Al’ ugleda Senkovića Ivu:
„Ne bojte se, moja braćo draga!
„Ono nije Đurađ Senkoviću,
„Već je ono Senkoviću Iva;
„U z’o čas ga baba opravio,
„Ludo ti će danas poginuti!
„Al’ ga, braćo, pogubiti neću,
„Jer je Iva dete nerazumno,
„Već ga oću živa uvatiti;
„A u Đurđa mlogo kažu blaga,
„Zanj ću uzet’ šest tovara blaga.“
U tom Iva pred šatorom dođe,
Božju pomoć Turkom nazivao:
„Božja pomoć, Ribničani Turci!“;
Lepo Turci pomoć privatiše:
„Zdrav junače, Senkoviću Ivo?
„Koje dobro, što si do nas doš’o?“
Al’ besedi Senkoviću Ivo:
„Ko je ovde aga od Ribnika,;
„Neka meni na mejdan iziđe;
„Agine mi knjige dosadiše,
„Roditelja na mejdan zaziva;
„Roditelj je vrlo ostario,;
„On ne može na mejdan izići,
„Ja sam doš’o za mog roditelja.“
Al’ besedi aga od Ribnika:
„Man’ se, Ivo, vraga i mejdana“
„Još mejdana ni vidio nisi,;
„A kamo li da si izlazio;
„Već od’, Ivo, da pijemo vino:
„Greota je tebe pogubiti,
„Jer si teke na svet nastanuo:
„Već se predaj, Senkoviću Ivo!;
„I bez rane i bez mrtve glave;
„A evo ti tvrdu veru dajem,
„Da ti ništa učiniti neću:
„U tvog babe mlogo kažu blaga,
„Podaj blago, pa otkupi glavu.“;
Al’ besedi Senkoviću Ivo!
„O Turčine, ago od Ribnika“
„Nisam doš’o, da ti se predajem,
„Već sam doš’o, da se ogledamo
„I junački mejdan podelimo;
„Jer mi nije dugo za stajanje.
„Ciknu aga, kano zmija ljuta,
Pa on skoči na noge junačke,
Pa se dobra vranca privatio,;
Pa besedi aga od Ribnika:
„O junače, Senkoviću Ivo!
„Igraj konja, pa udri na mene.
„Al’ besedi Senkoviću Iva:
„O Turčine, ago od Ribnika!;
„Ja sam moga zamorio doru
„Iz daleke zemlje putujući,
„Pa ne mogu doru zaigrati,
„Već ti oću stati na belegu,
„Igraj vranca, pa udri na mene,;
„S belege se ukloniti neću,
„Junački ću tebe dočekati.“
To Turčinu vrlo milo bilo,
Pa razigra vranca po mejdanu,
Pa poteže bojno koplje oštro,;
Po poviknu, kao zmaj planinski:
„Drž’ se dobro, Senkoviću Ivo!
„Nemoj reći, da je prijevara.“
Na Ivana juriš učinio,
Gleda kopljem u srce junaka;
Kleče dorat u zelenu travu,
ivu koplje visoko nadmaši,
Ne može se kalpak oboriti,
A kamo li raniti junaka;
Manu sabljom Senkoviću Iva,;
Agi koplje do ruke proseče.
A kad vidi aga od Ribnika
Da mu niša nema od mejdana,
Dade pleća, stade bijegati,
Da uteče u bela Ribnika;
Za nji Iva napusti dorata,
Koliko se dorat umorio,
Brzo dorat vranca sastigao,
Na sapi mu glavu naslonio,
Agi kida kite na pojasu;
Al’ besedi aga od Ribnika:
„Bože mili, gdi ću poginuti“
„Od junaka da bi poginuo,
„Ne bi meni ni po jada bilo,
„Već od dobra konja Ivanova!“;
Al’ je Ivan dete nerazumno,
On se sabljom ne maša Turčina,
Ne će njemu da odseče glavu,
Veće radi, da uvati živa,
Da ga vodi baba za poštenje;
U tom s’ Turčin puške dosetio,
Preko sebe pušku opalio,
Al’ Bog dade, ne pogodi Ive,
Već dorata među oči čarne,
Pade dorat u zelenu travu,;
A Ivan se na noge dočeka;
A kad vidi aga od Ribnika,
Da j’ Ivana s konjem rastavio,
Vrati vranca natrag na Ivana:
„Što sad misliš, Senkoviću Ivo?;
„Što sad misliš, čemu li se nadaš?
„S dobrim sam ate dorom rastavio;
„Već predaj se, Senkoviću Ivo!
„Robom i kad, a grobom nikada.“
Ciči Ivan, ka’ zmija ljuta:;
„O Turčine, ago od Ribnika!
„Živ se tebi ja predati neću:
„Ako si me s konjem rastavio,
„Sa sabljom me rastavio nisi,
„Evo sablje roditelja moga,;
„Koja j’ dosta na mejdanu bila,
„Odsekla je dosta Turski glava,
„Bog je dobar, i danas će tvoju.“
Ciknu Turčin, k’o i zmija ljuta,
Nateruje vranca na Ivana,;
Al’ je Ivan junak od mejdana,
Ne htede se s puta ukloniti,
Ni s’ Turčinu tede pokoriti,
Već junački čeka na mejdanu,
Manu sabljom i desnicom rukom,;
Dobru vrancu glavu odsekao,
Pade vranac i pritište agu,
„Nasmeja se Senkoviću Ivo:
„Što sad misliš, ago od Ribnika?
„Što sad misliš, čemu li se nadaš?“;
Poče aga Ivu bratimiti:
„Bogom brate, Senkoviću Ivo!
„Nemoj mene danas pogubiti;
„Išti blaga, koliko ti drago.“
Al’ besedi Senkoviću Iva:;
„Voli tvoju jednu mrtvu glavu,
„Nego blago cara čestitoga.“
Manu sabljom, odseče mu glavu,
Metnu glavu u jankesu pasu,
Brže s age poskida odelo,;
S age skida, na sebe obuče.
Ugledaše dva pašina sina,
Gdi pogibe aga od Ribnika,
Pak besede dva pašina sina:
„Da dušmana živa ne pustimo,;
„Da mi našeg agu osvetimo!“
Brzo Turci konje usedoše,
Pa Ivana brzo poteraše,
Beži Ivan, kako gorsko zvere,
Dok Bog dade, u goru zamače;
Eto Turkom nevolje velike:
Na konjma ga terati ne mogu,
Dobre Turci konje odsedoše,
Pa za jelu konje povezaše,
Pak pešice teraju Ivana;
Al’ je mudra glava u Ivana;
On je Turkom oči zavarao,
Dokle njega protrčaše Turci;
Onda s’ Ivan konjma povratio,
Pa odreši dva konja viteza,;
Jednog jaše, a drugoga vodi;
Kliče Iva kroz lug popevati
„Fala Turci, dva pašina sina!
„Koj’ mi danas konje pokloniste!“
Kad začuše dva pašina sina,
Brže trče na drum pred Ivana,
Ali na drum ne smeše izići,
Već iz gore bratiše Ivana
„Bogom brate, Senkoviću Ivo!
„Vrati nama dva konja viteza,;
„Daćemo ti šest stotin’ dukata.“
Al’ besedi Senkoviću Iva:
„Ne budalte, dva pašina sina!
„Volim ova dva konja viteza,
„Nego blago od vašeg Ribnika;
„Ne mogu vas kroz goru terati,
„Ne bi vama konji trebovali;
„Eno vama vranca i dorata,
„Koji nije na krajini bilo.“
Ode Ivan dvoru pevajući,;
Kad je Ivan blizu dvora bio,
Ugleda ga stara mila majka,
Pa svog sina poznati ne može,
Jer je Ivan ruvo promenio,;
Promenio ruvo i konjica,
Pak zapišta, kao ljuta zmija,
Proli suze nizu bijelo lice,
Ona trči u dvore Đurđu:
„Jao Đurđu, dragi gospodaru!;
„U z’o čas si Ivu opravio,
„Opravio, da t’ zameni glavu!
„Ivo nam je tamo poginuo,
„Evo ide aga od Ribnika,
„Sad će naše dvore poarati,;
„A nas oće, Đurđu, zarobiti,
„Da pod starost služimo Turčina!“
A kad Đurađ saslušao reči,
Proli suze niz junačko lice,
Pak on đipi na noge junačke,;
Pak pripasa mača zelenoga,
Pak on brže na čaire trči,
Te uvati staru bedeviju,
Nema kade da sedlom osedla,
Već se goloj na ramena baci;
Pak izleti Đurađ pred Ivana,
Al’ svog sina poznati ne može,
Jer je Ivo ruvo promenio,
Promenio konja i odelo;
Pak povika Senkoviću Đurđu:;
„Stani kurvo, ago od Ribnika!
„Lasno ti je dete pogubiti,
„Kome nema ni šesnaest leta;
„Al’ od’, ago, te pogubi starca!“
Al’ besedi Senkoviću Ivo:;
„Bog mi s tobom, roditelju Đurđu!
„Nisam, babo, aga od Ribnika,
„Ja sam, babo, tvoje čedo Iva.“
Od žalosti junak i ne čuje,
On ne čuje, što besedi Iva,;
Već saleti svoje čedo Ivu,
Saleti ga, da odseče glavu;
Eto Ivi goleme nevolje!
Oće junak da izgubi glavu,
Da od koga, već od babe svoga!;
A kad vidi, da će poginuti,
Dade pleća, pak stade begati,
Za njim Đurađ pusti bedeviju:
„Stani, ago uteći mi nećeš!“
Brzo Đurađ sastigao Ivu,;
I oće mu da odseče glavu;
Kad se vidi Iva u nevolji,
On se maši u jankesu pasu,
Baci glavu age od Ribnika,
Baci glavu pred svog roditelja:;
„Bog mi s tobom, roditelju Đurđu
„Eto t’ glave age od Ribnika!“
Kad je Đurađ ugledao glavu,
Baci mača u zelenu travu,
Pak on skoči s bedevije stare,;
Pod Ivanom konja privatio,
Svoje čedo na ruke privati,
Pak Ivana i grli i ljubi:
„Vala, Ivo, moje čedo drago!
„Koji s’ babi zamenio glavu,;
„Svoj gospodi obraz osvetlao,
„Svoj gospodi i našoj krajini!
„Al’ što s’ Tursko ruvo oblačio?
„Malo babo dušu ne ogreši,
„Malo tebe ne pogubi, sine!“;
Ali Iva poče besediti:
„Roditelju, Senkoviću Đurđu!
„Po čem bi se mogao poznati,
„Da sam bio tamo na mejdanu
„Kad s gospodom u divan iziđem?;
„Gospoda mi ne bi verovala,
„Da sam tamo bio na mejdanu,
„Da odande obeležja nemam.“
#18 30. Mart 2016. 20:52
Smrt majke Jugovića

Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovo vojska,
U toj vojsci devet Jugovića
I deseti star Juže Bogdane;
Boga moli Jugovića majka,
Da joj Bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti nad Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana.
Što molila Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova,
Ona leti nad Kosovo ravno,
Mrtvi nađe devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana,
I više nji devet bojni koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobri konja,
A pored nji devet ljuti lava.
Tad' zavrišta devet dobri konja,
I zalaja devet ljuti lava,
A zaklikta devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila,
Već uzima devet dobri konja,
I uzima devet ljuti lava,
I uzima devet sokolova,
Pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snae ugledale,
Malo bliže pred nju išetale,
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobri konja,
Zalajalo devet ljuti lava,
Zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u po noći,
Al' zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanove ljube:
Snao moja, ljubo Damjanova!
Što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al' je gladan šenice bjelice,
Ali žedan vode sa Zvečana?
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova!
Nit' je gladan šenice bjelice,
Niti žedan vode sa Zvečana,
Već je njega Damjan naučio
Do po noći sitnu zob zobati,
Od po noći na drum putovati;
Pak on žali svoga gospodara
Što ga nije na sebi donijo.
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad u jutru danak osvanuo,
Ali lete dva vrana gavrana,
Krvava im krila do ramena,
Na kljunove b'jela pjena trgla;
Oni nose ruku od junaka
I na ruci burma pozlaćena,
Bacaju je u krioce majci;
Uze ruku Jugovića majka,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
Snao moja, ljubo Damjanova!
Bi l' poznala, čija j' ovo ruka?
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova!
Ovo j' ruka našega Damjana,
Jera burmu ja poznajem, majko,
Burma sa mnom na vjenčanju bila.
Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besjedila:
Moja ruko, zelena jabuko!
Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!
Nadula se Jugovića majka,
Nadula se, pa se i raspade
Za svojije devet Jugovića
I desetim star-Jugom Bogdanom
Ljubav je slepa, preskace potok i tamo gde ga nema
#19 29. Novembar 2016. 17:29
Jedna od meni najlepših narodnih lirskih ljubavnih pesama je ''Čije je ono devojče'', inače pesma iz istočne Srbije.

Čije je ono devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što nosi pero na’ero;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što nosi dukat na čelo;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što spušta pole na dole;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Da mu se noge ne bele;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Ono je moje devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo!
The following users say Thank You to for this useful post:
#20 23. Decembar 2017. 12:30
Riba i djevojka

Djevojka sjedi kraj mora,
Pak sama sebi govori:
„Ah mili Bože i dragi!
Ima l` šta šire od mora?
Ima l` što duže od polja?
Ima l` što brže od konja?
Ima l` što slađe od meda?
Ima l` što draže od brata?“
Govori riba iz vode:
„Djevojko, luda budalo!
Šire je nebo od mora,
Duže je more od polja,
Brže su oči od konja,
Slađi je šećer od meda,
Draži je dragi od brata.“

Lirska narodna pesma
#21 26. Decembar 2017. 11:45
HASANAGINICA

Šta se b'jeli u gori zelenoj?
Al' je snijeg, al' su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit' je snijeg nit' su labudovi,
Nego šator age Hasan-age;
on boluje od ljutijeh rana.
Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,
ni u dvoru, ni u rodu momu."
Kad kaduna r'ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv'je ćere djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže."
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata.
"Da, moj brate, velike sramote —
gdje me šalje od petero dice!"

Beže muči, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv'je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od'jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo.
I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.

U rodu je malo vr'jeme stala,
— malo vr'jeme, ni nedjelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotiće svoje."
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b'jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
"Djevojka te l'jepo pozdravljaše,
A u knjizi l'jepo te moljaše,
Kad pokupiš gospodu svatove,
Dug pul'duvak nosi na djevojku:
Kada bude agi mimo dvora,
Nek ne vidi sirotiće svoje.

Kad kadiji b’jela knjiga dođe,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi grede po djevojku.
Dobro svati došli po djevojke,
I zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora,
Dv’je je ćerce s pendžere gledahu,
A dva sina prid nju ishođahu:
Tere svojoj majci govorahu:
— Vrati nam se, mila majko naša,
Da mi tebi užinati damo!

Kad to čula Hasanaginica,
Starišini svatov govorila:
— Bogom brate, svatov starišina,
Ustavi mi konje uza dvora,
Da darujem sirotice moje.
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju dicu l'jepo darovala:
Svakom sinku nazve pozlaćene,
Svakoj ćeri čohu do poljane;
A malomu u bešici sinku,
Njemu šalje u bošči haljine.

A to gleda junak Hasan-aga,
Ter dozivlje do dva sina svoja:
Hod' te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila.
Prikazano od 16 do 21 od ukupno 21
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 09:36.