Narodna poezija ~ Lirske/Epske pesme

Prikazano od 1 do 15 od ukupno 21
#1 18. April 2015. 16:45
Narodna poezija ~ Lirske/Epske pesme
Narodna poezija ( Lirske - Epske - Junačke - Lirsko Epske pesme )

Jedna nova tema koja je nedostajala iz oblasti Narodne književnosti koja izražava kako je narod živeo, šta ga je sve kroz život pratilo, o čemu je razmišljao, čega se plašio, šta je voleo, zbog čega je tugovao i patio.

Naša narodna poezija se deli na tri grupe pesama:

* lirske,

* epske i

* lirsko-epske.

Podela je izvršena prema sadržajima, obliku i načinu pevanja.


LIRSKE PESME

~ Mitološke pesme ~ Obredne pesme ~ Običajne pesme ~ Porodične pesme ~

~ Pesme o radu ~ Ljubavne pesme ~ Šaljive pesme ~


Sve što narodni život čini životom, sva ljudska osećanja i raspoloženja: i radost i bol, i nada i očekivanja, i sreće i nesreće, i rad i običaji, i verovanja i strah od nejpoznatih nebeskih sila opevani su i u lirskim narodnim pjesmama. Dobile su ime po grčkom muzičkom instrumentu liri a Vuk Stefanović Karadžić nazivao ih je još i ženskim, jer su ih pevale mlade žene i devojke i jer se u njima, kako je već rečeno, opjevaju osećanja (sreća, tuga, radost, žalost).

Lirske pjesme su raznovrsnog stiha, od četverca (četiri sloga u stihu) do četrnaesterca. Dogadja se da neka lirska pesma ima različitu dužinu stihova (različit broj slogova u stihu).


EPSKE - JUNAČKE PESME

Prema tome koje dogadjaje i junake poznate u istoriji opevaju, sve epske pesme svrstane su u osam grupa – ciklusa:

~ Pretkosovski ciklus ~ Kosovski ciklus ~ Ciklus pesama o Marku Kraljeviću | Pokosovski ciklus ~ Hajdučki ciklus ~

~ Uskočki ciklus ~ Ciklus oslobođenja Srbije ~ Ciklus pesama o borbi za slobodu naroda Crne Gore ~

Pevaju o borbama, dogadjajima, junaštvima i zbivanjima na bojištima i o junacima. U junačke borbe mešaju se, ponekad, i natprirodna bića (vile, guje), kao što je slučaj u klasičnim epovima starih Grka ( "Ilijada" i "Odiseja" ) i starih Rimljana. Ime su dobile po grčkoj riječi EPOS, što znači dogadjaj, zbivanje, a ispevane su u desetercu (deset slogova u stihu).

Ukoliko se u epskim pesmama opevaju dogadjaji i junaci nepoznati istoriji, te se pesme nazivaju NEISTORIJSKE, a ukoliko su ovi dogadjaji i junaci istorijski poznati, onda su to ISTORIJSKE pjesme.


LIRSKO - EPSKE PESME

~ Balade ~ Romanse ~

U našoj narodnoj poeziji postoje i pesme u kojima se saopštavaju dogadjaji, što ih čini epskim, i pevaju osećanja. Što je karakteristika liskih pesama. Takve pesme se nazivaju lirsko-epske pesme. Kada su ove pesme tužnog sadržaja i tragičnog završetka, nazivaju se BALADE, a kada su vesele i srećnog kraja – ROMANSE.


U ovoj temi možete podeliti navedene pesme. Smiley (6)


U MILICE DUGE TREPAVICE

U Milice duge trepavice,
prekrile joj rumen' jagodice,
jagodice i bijelo lice;
ja je gledah tri godine dana,
ne mogah joj oči sagledati,
crne oči na bijelo lice,
već sakupih kolo đevojaka,
i u kolu Milicu đevojku,
ne bih li joj oči sagledao.
Kada kolo na travi igraše,
bješe vedro, pa se naoblači,
po oblaku zasjevše munje,
sve djevojke k nebu pogledaše,
al ne gleda Milica đevojka,
već preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govoriše:
"Oj Milice, naša drugarice!
Il' si luda, il' odveć mudra?
Te sve gledaš u zelenu travu,
a ne gledaš s nama u oblake,
đe se munje viju po oblaku."
Al govori Milica đevojka:
"Nit' sam luda, nit' odviše mudra,
nit' sam vila, da zbijam oblake,
već đevojka da gledam preda se."

Lirska pesma iz Vukove zbirke Narodne srpske pjesme / 1824.



Ažurirano zbog:
Formatiranje teksta na bilo koji način je nepoželjno. + PF 3.3.
Poslednje ažuriranje 29. April 2015. 21:43 od iva ♥.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#2 19. April 2015. 12:49
CIJENA BRATA I DRAGOGA

Oj đevojko, imaš li dragoga?
Imala sam brata i dragoga,
Pak sam oba na vojsku spremila.
Jesi l’ rada, da ti koji dođe?
Ja sam rada, da mi oba dođu.
Šta bi dala, da ti za nji kažem?
Za brata bi dala miskal zlata,
A za dragog đerdan ispod vrata.
#3 20. April 2015. 09:47
Ljubavni rastanak

Dva cvijeta u bostanu rasla:
Plavi zumbul i zelena kada.
Plavi zumbul ode na Doljane,
Osta kada u bostanu sama.
Poručuje zumbul sa Doljana:
„Dušo moja, u bostanu kado!
„Kako ti je u bostanu samoj?"
Odgovara iz bostana kada:
„Što je nebo, da je list artije,
„Što je gora, da su kalemovi,
„Što je more, da je crn murećep;
„Pak da pišem tri godine dana,
„Ne bi moji ispisala jada."
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#4 20. April 2015. 11:33
DJEVOJKA ROD KUŠA

Oj šumica trnjana
I vodica lađana,
Po njoj plovi devojka,
Ta ne plovi da tone,
Veće plovi da vidi,
Oće l’ majka žaliti;
Majka ide na brode,
Pak se baca kamenom:
„Toni, toni, đavole,
Nisi moja ni bila.“

Oj šumica trnjana
I vodica lađana,
Po njoj plovi devojka,
Ta ne plovi da tone,
Veće plovi da vidi,
Oće l’ otac žaliti;
Otac ide na brode,
Pak se baca kamenom:
„Toni, toni, đavole,
Nisi moja ni bila.“

Oj šumica trnjana
I vodica lađana,
Po njoj plovi devojka,
Ta ne plovi da tone,
Veće plovi da vidi,
Oće l’ bratac žaliti;
Bratac ide na brode,
Pak se baca kamenom:
„Toni, toni, đavole,
Nisi moja ni bila.“

Oj šumica trnjana
I vodica lađana,
Po njoj plovi devojka,
Ta ne plovi da tone,
Veće plovi da vidi,
Oće l’ dragi žaliti;
Dragi trči na brode,
Pa on gaca u vodu:
„Odi k meni, dušice,
Ti si moja i bila.“
#5 21. April 2015. 11:56
Hasanaginica

Šta se b’jeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit’ je snijeg nit’ su labudovi,
Nego šator age Hasan-age;
on boluje od ljutijeh rana.
Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam’ bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
„Ne čekaj me u dvoru b’jelomu,
ni u dvoru, ni u rodu momu.“
Kad kaduna r’ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv’je ćere djevojke:
„Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže.“
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata.
„Da, moj brate, velike sramote —
gdje me šalje od petero dice!“

Beže muči, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv’je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od’jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo.
I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.

U rodu je malo vr’jeme stala,
— malo vr’jeme, ni nedjelju
dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
„Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotiće svoje.“
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b’jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
„Djevojka te l’jepo pozdravljaše,
A u knjizi l’jepo te moljaše,
Kad pokupiš gospodu svatove,
Dug pul’duvak nosi na djevojku:
Kada bude agi mimo dvora,
Nek ne vidi sirotiće svoje.

Kad kadiji b’jela knjiga dođe,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi grede po djevojku.
Dobro svati došli po djevojke,
I zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora,
Dv’je je ćerce s pendžere
gledahu,
A dva sina prid nju ishođahu:
Tere svojoj majci govorahu:
— Vrati nam se, mila majko naša,
Da mi tebi užinati damo!

Kad to čula Hasanaginica,
Starišini svatov govorila:
— Bogom brate, svatov starišina,
Ustavi mi konje uza dvora,
Da darujem sirotice moje.
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju dicu l’jepo darovala:
Svakom sinku nazve pozlaćene,
Svakoj ćeri čohu do poljane;
A malomu u bešici sinku,
Njemu šalje u bošči haljine.

A to gleda junak Hasan-aga,
Ter dozivlje do dva sina svoja:
Hod’ te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud’rila,
usput se je s dušom rastavila.
_________
Najlepša narodna epska pesma i balada koju je prevela cela Evropa, a Hasanaginica jedan od najlepših likova naše književnosti. Nastala sredinom 17. veka u Imotskoj krajini i prenosila se sa kolena na koleno u usmenom obliku.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
The following users say Thank You to for this useful post:
#6 22. April 2015. 09:39
U MILICE DUGE TREPAVICE

U Milice duge trepavice,
prekrile joj rumen' jagodice,
jagodice i bijelo lice;
ja je gledah tri godine dana,
ne mogah joj oči sagledati,
crne oči na bijelo lice,
već sakupih kolo đevojaka,
i u kolu Milicu đevojku,
ne bih li joj oči sagledao.
Kada kolo na travi igraše,
bješe vedro, pa se naoblači,
po oblaku zasjevše munje,
sve djevojke k nebu pogledaše,
al ne gleda Milica đevojka,
već preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govoriše:
"Oj Milice, naša drugarice!
Il' si luda, il' odveć mudra?
Te sve gledaš u zelenu travu,
a ne gledaš s nama u oblake,
đe se munje viju po oblaku."
Al govori Milica đevojka:
"Nit' sam luda, nit' odviše mudra,
nit' sam vila, da zbijam oblake,
već đevojka da gledam preda se."
The following users say Thank You to for this useful post:
#7 22. April 2015. 20:50
Čije je ono devojče
(pesma iz istočne Srbije)

Čije je ono devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što nosi pero na’ero;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što nosi dukat na čelo;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Što spušta pole na dole;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Da mu se noge ne bele;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo !

Ono je moje devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe !
Hej, vodo, vojvodo!
#8 23. April 2015. 13:35
DRAGI I NEDRAGI

Konj zelenko rosnu travu pase,
za čas pase, za dva prisluškuje
gde devojka svoju majku moli:
- Ne daj mene, majko, za nedraga!
Volim s dragim po gori `oditi,
glog zobati, s lista vodu piti,
studen kamen pod glavu metati,
neg` s nedragim po dvoru šetati,
šećer jesti, u svili spavati.
#9 23. April 2015. 18:06
Зидање Скадра

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."

Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."

Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела света,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."

Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."

Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.

У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.

Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди," каже, "моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.

Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
, "Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"

Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.

Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.

А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.

И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.
__________
Епска народна песма преткосовског циклуса, приказује најсуровији начин жртвовања. Према мишљењу многих књижевника у епској народној поезији "Зидање скадра" је најлепша алегоријска слика у читавој нашој народној књижевности, а реч је о тренутку када је Гојко угледао своју вољену жену да долази на Бојану.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#10 24. April 2015. 12:44
BRAT, SESTRA i TUĐINKA

Gorica listom listala,
U njojzi bratac i seja.
Sestrica bratu govori:
"Zašto mi, brate, ne dođeš?"
"Ja bi tebi, sejo, došao,
Ali mi ne da tuđinka,
Tuđinka, dobra devojka.
Ja dobra konja osedlam,
Tuđinka mi ga rasedla;
Ja britku sablju pripašem,
Tuđinka mi je otpaše:
"Kuda ćeš, dragi, kuda ćeš?
Ravno je polje široko,
Mutna je voda duboka;
Ne idi, dragi, ne idi!"
#11 24. April 2015. 19:26
Девојка куне очи и драгога


Ђевојка je црне очи клела:
"Црне очи, ви га не гледале!
"Све гледаcrе, данас не виђесте,
''Ђе мој драги мимо дворе прође
"И пронесе цвиjет у рукама,
"На рамену везену мараму,
"Kojy му je друга драга дала,
"На њоjзи су гране свакојакe.
"Колико je на марами грана,
"Толико му на срдашцу рана!
"Колико ли по гранама кука,
"Толико му на срдашцу мука !"
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
The following users say Thank You to for this useful post:
#12 25. April 2015. 13:37
LJUBAVNI RASTANAK

Dva cvijeta u bostanu rasla:
Plavi zumbul i zelena kada.
Plavi zumbul ode na Doljane,
Osta kada u bostanu sama.
Poručuje zumbul sa Doljana:
„Dušo moja, u bostanu kado!
„Kako ti je u bostanu samoj?"
Odgovara iz bostana kada:
„Što je nebo, da je list artije,
„Što je gora, da su kalemovi,
„Što je more, da je crn murećep;
„Pak da pišem tri godine dana,
„Ne bi moji ispisala jada."
#13 26. April 2015. 14:12
Omile mi, jagodo


Omile mi, jagodo,
Omile mi, jagodica,
Omile mi
Komšijsko devojče.

Ama mi ju , jagodo
Ama mi ju, jagodica,
Ama mi ju
Drugi preoteše.

Ne me žao, jagodo,
Ne me žao, jagodica,
Ne me žao
Što te preoteše.

Već me žao, jagodo,
Već me žao, jagodica,
Već me žao
Kum ću da ti budem.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#14 28. April 2015. 11:30
MOMAK I DJEVOJKA

"O djevojko, visoka planino,
Ja umrijeh, ne uspeh se na te!"
"Vaj, junače, orahovi lade,
I ja umrih, ne legoh poda te!"
"Oj devojko, l'jepa li si struka,
Da ti nije pod košuljom muka?
Zovi mene, tvoga vjernog druga,
Da ćeramo u dubravi vuka!"
#15 26. Mart 2016. 14:51
СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."
Poslednje ažuriranje 26. Mart 2016. 14:53 od White.
Ljubav je slepa, preskace potok i tamo gde ga nema
The following users say Thank You to for this useful post:
Prikazano od 1 do 15 od ukupno 21
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 09:35.