Isidora Sekulić

#1 12. Mart 2015. 14:44
Isidora Sekulić
Tema posvećena Isidori Sekulić, njenom putu od znatiželjne, učene devojčice Izi, kako je Isidoru zvao njen otac, do jednog od najistaknutijih pisaca srpske književnosti.



Kako je dr Staniša Veličković zapisao u Interpretacijama iz književnosti: Isidora Sekullić je po obrazovanju doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije. Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima.

Isidora Sekulić pisala je novele, putopise, studije i eseje, bila je izvanredan stilista i prevodilac, doktorirala je u Berlinu i bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba; poliglota - govorila je sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost, živela je skromno da bi putovala; "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške" njena su najpoznatija dela — kakva je ona bila dok nije postala sve to što je bila?

Rođena je 1877. godine u Mošorinu, bačkom selu na obali Tise tridesetak kilometara udaljenom od Novog Sada, i tu je provela samo prvu godinu. Pronašla sam detalj da kad je mnogo kasnije otišla da vidi rodni Mošorin, ništa nije bilo onako kako je zamišljala. "U dvorištu, osetih da mi je najprijatnije da se sneveselim. Munjevito se zapitah: zašto? I munjevito odgovorih u sebi: zato što nema trave... Sve sam zamišljala: ako nekad vidim svoje selo, to će biti: trava, trava, trava... U ovom dvorištu sad nijednog stručića od nje; nego je dvorište zakrčeno nekim neredom koji stoji preda mnom kao hijeroglifi."
Isidorin otac Danilo, mošorinski beležnik, dobio je mesto gradskog većnika u Rumi pa su se Sekulići preselili. Isidoru je otac vaspitavao neuobičajeno za ono vreme: na njena dečja pitanja odgovarao je strpljivo ali složeno, uveren da dečja pamet može sve da prihvati. Bila mu je mezimica i nada, naročito nakon smrti Predraga, prvog deteta. Isidori je tada bilo četiri godine. Sebe je opisivala kao malenu, kržljavu devojčicu s kojom niko nije hteo da se igra. Pamti i da se noću budila u plaču i da njeni često nisu uspevali da je umire. Baš kad se Isidora upisala u prvi razred Opšte pučke škole, njenu majku Ljubicu savladala je tuberkuloza. U školskom dnevniku piše da je Isidora bila odlična u svim predmetima, da je vladanje, ćudorednost — kako se tada govorilo — imala veoma pohvalno. Njen otac opet je napredovao u službi, postao je gradski kapetan, pa se sa Isidorom i njenim dve godine mlađim bratom Dimitrijem preselio u Zemun, u ulicu Tri goluba koja izlazi na Dunav. Otac je Isidoru upisao i u grčku školu, da nauči jezik. Zemun je tada bio pun grčkih trgovaca koji su za svoju decu tu doveli grčke učitelje, pa je Danilo smatrao da ta okolnost može biti od koristi njegovoj radoznaloj i pametnoj kćerki. Jedan od učitelja bio je oženjen Ruskinjom, pa je Danilo uputio Isidoru i na ruski jezik. Kasnije, Isidora se sećala s kakvim uživanjem je slušala svoju profesorku dok joj opisuje daleki zavičaj i dok recituje stihove Puškina i Ljermontova. Kad je imala devet godina, jedan očev prijatelj, želeći da mu pomogne, pozvao je Isidoru u Bolonju na godinu dana. Isidora je želela da to vreme iskoristi na nauči italijanski, i njen domaćin uspeo je da je upiše u školu. Posle dve nedelje na časovima je odgovarala na italijanskom kao i sva deca. Kasnije je s ponosom govorila da je u četrnaestoj godini znala pet jezika.

"Imala sam retku sreću da od prvih dana budem bačena u svet nauke i rada, što će reći da sam zarana upućena na samu sebe. Zbog takvog, drukčijeg mojeg života, deca me nisu shvatala i ja nisam nalazila dodirne tačke s njima", ispričala je pedesetih godina prošlog veka književnici Nadi Marinković.
Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poštovalac njenog rada. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i širine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.
Poput velikog broja školovanih žena u to vreme, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i od 1919. godine u Beogradu. Počela je da objavljuje relativno kasno, tek posle tridesete godine. Piše putopise, prozu i esejistiku, što se određuje kao osnovna forma Isidorinog dela. Najpoznatija dela su joj "Saputnici", "Pisma iz Norveške", "Hronika palanačkog groblja", "Đakon Bogorodičine crkve", "Analitički trenuci" i teme l - lll. Celu knjigu, ipak posvećuje samo jednom piscu i naslovljava je "Njegošu knjiga duboke odanosti".

- U sebi je Isidora Sekulić nosila dve ljubavi — prema Bogu i prirodi. Nosila je u svome biću sasvim prostu veru, crkvenu, pravoslavnu, narodsku. I kao što se snebivala da govori o intimnim, emocionalnim, unutrašnjim osećanjima i porivima, tako je ćutala i o osećanju svoje duboke religioznosti. U eseju "Molitve u Topčiderskoj crkvi", koji Jovan Hristić ubraja u sam vrh duhovne proze srpske književnosti, progovorila je o svojoj težnji za dostizanjem do Boga. "San, hranu, dokolicu, počinak — sve sam sebi uskratila i uskraćujem, Gospode... Ja verujem, Gospode, da ima dostizanja, ali ja mučno i uzaludno činim pokušaje da stignem i do praga dostizanja". - Ksenija Končarević, 2012.god.

Umrla je 1958. godine u Beogradu u 81. godini.

Imam veliko poštovanje prema Isidori Sekulić, a pošto sam primetila da nije otvorena posebna tema - verujem da je veliki pisac zaslužuje.
Poslednje ažuriranje 29. Novembar 2016. 17:31 od iva ♥.
#2 12. Mart 2015. 14:50
''...U ovom šupljikavom i smežuranom dvorcu bujala je neka laka, meka i tiha fantazija, i dok su druga deca napolju grajala i celog leta trčala od tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u buretu svoju robinzoniadu.

Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.

Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će zamalo popadati mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.

Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.

Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.

Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad više nema. Prne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga nikad više nema. Možda ima takvo osećanje i među nekim insektima. Piju sunce i kupaju se na suncu, a tihi su i ćute. I ja sam u buretu naučila ćutati kao insekt. Pa i sada još volim taj svet koji ljubi, sveti se, ubija i umire u otmenoj tišini. Gde čovek podivlja kao zver, oni su savladani i nemi kao pobeda strasti. Pod zavesom kakvog mrtvog lista nečujno se svršavaju misterije ljubavi i smrti.''


BURE - SAPUTNICI, 1913.
#3 13. Mart 2015. 12:58
Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji Božjoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovječje prirode. Volja Božja: to su staze i rijeke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova; a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čovjeka kao miša davi gospodar, susjed, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre; a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisaoi: Ili asketstvo ili putovanja, jer ništa drugo nema!

Isidora Sekulić
The following users say Thank You to for this useful post:
#4 15. Mart 2015. 15:04
''Jedna karakteristika malog naroda jeste u tome da rado precenjuje pojave u politici, i zato živi u stalnoj političkoj usplahirenosti. Iz te usplahirenosti potiču ne samo pogrešni politički potezi, nego i niski politički mentalitet.
Između katastrofa i zakona ima čudan dodir: svaki nov zakon je u prvi mah dobrim delom katastrofa; svaka katastrofa, postepeno, pretvara se u naviku, pa i u zakon, zatim.''
#5 21. Mart 2015. 16:12
Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zasto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nesto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.

Isidora Sekulić, "Pisma iz Norveške"
#6 21. Mart 2015. 20:01
''Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje.

Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi, on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija, ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.

Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva? Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.''
#7 22. Mart 2015. 09:20
Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplavjeti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

Isidora Sekulić

#8 22. Mart 2015. 09:27
Engleski pjesnik Sheli je pisao da su san i smrt djeca tamne noći. Na sjeveru, kad nastanu mjesecima dugi dani ili bele noći, bogme se i san i smrt dešavaju pri osvjetljenju, Mučno je to. Sjeverno osvjetljenje ne samo da čovjeku svjetli, ono čovjeka gleda i vidi kao neko nad prirodno oko. Čovjek se i na to strasno zagleda, i samo gleda. Vid živi u čovjeku odjeljenim životom, i to užasno muči. Čovjek se divi, boji se i muči se. Jesu li te raskošne boje na nebu zračne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cjenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovjek, čovjek s juga naročito, koji tu sjevernu svjetlost ne shvata, osjeća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Što je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo...
Isidora Sekulić
#9 22. Mart 2015. 09:32
Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo
otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista
zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po
čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i
kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo
mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega
čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i
napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima
stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj
eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog
rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti
Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički
sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva – da li su
zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! – njihove
kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije:
raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa
nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja
muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba
Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa
najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka.

Isidora Sekulić, "O Balkanu"
The following users say Thank You to for this useful post:
#10 29. Novembar 2016. 17:35
''...Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu.
Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.
Umorila sam se tražeći reč savitljivu - da ne poruši nevidljivi most, meku - da ti ruke ne umrtvi, reč ~ muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi. Umorna sam. Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?

I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?

* * *

Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neprobojan štit.

Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe ~ pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...

Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći će mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati.''
#11 26. Decembar 2017. 11:49
“Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne kvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upadau nešto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noći, u času crnog mraka, kod ni najbliži sused ne može da vidi potekla iz srca koje se u bolu steglo.”

Isidora Sekulić
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 09:58.