Kratke/poučne priče - Eseji

Prikazano od 31 do 42 od ukupno 42
#31 13. Mart 2015. 12:43
ČETIRI SINA I KĆERKA

Prvog dana braka muž i žena su odlučili da ne primaju goste i da nikome ne otvaraju vrata. Tog dana su došli muževi roditelji u posetu, stajali su pred vratima i čekali da im otvore. Muž i žena su se pogledali, on je poželeo da im otvori vrata, ali pošto su imali dogovor – nisu, pa su roditelji otišli. Posle nekog vremena, istoga dana, došli su ženini roditelji. Pogledali su i pomislili na dogovor koji imaju, ali supruga je počela plakati: “Ne mogu ovo učiniti svojim roditeljima”, i otvorila vrata. Muž nije rekao ništa. Godine su prošle, dobili su četiri sina, a peto dete koje su dobili bila je devojčica. Otac je organizovao veliko, nezapamćeno veselje. Posle veselja supruga ga je pitala zašto je napravio tako veliko slavlje povodom rođenja kćerke, a nije za prethodna četiri sina. Muž joj je
jednostavno odgovorio: “Zato što će ona meni otvoriti vrata”.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#32 13. Mart 2015. 12:56
KOŠULJA SREĆNOG ČOVEKA

To se dogodilo u jednom kraljevstvu daleko, daleko odavde. Kraljevstvom je vladao kralj koji je imao jednu ćerku. Jedne godine ona se razbolela, kralj je zvao najbolje lekare koje je mogao da nadje, medjutim nijedan od njih nije uspevao da je izleči. Na kraju pozvao je mudrace, i nakon što pregledaše princezu rekoše mu: - Za njenu bolest postoji samo jedan lek. Mora da nosi košulju srećnog čoveka tri dana, to će je izlečiti. Donesi nam tu košulju. Sav srećan što su konačno pronašli način da izleče njegovu ćerku, kralj sazva četvoricu svojih najboljih slugu i posla ih na četiri strane sveta da pretraže celo kraljevstvo, nađu srećnog čoveka i donesu njegovu košulju. Posle nekog vremena prvi sluga se vratio ali bez košulje: - Otišao sam do kraja tvog kraljesvstva i nisam uspeo da pronađem niti jednog srećnog čoveka. Nakon njega vratiše se i drugi i treći sluga takođe praznih ruku, jer srećnog čoveka nisu uspeli da nađu. Naposetku dođe i četvrti sluga i kada ga kralj upita je li je uspeo, sluga mu odgovori: - Pitao sam svuda i svraćao u svaki dom tražeći nekog ko je srećan, međutim bez uspeha. I već sam bio umoran i spreman da se vratim nazad kad mi u jednom selu na kraju kraljesvstva rekoše da postoji čovek koji živi pored obližnje reke i koji je srećan. I doista, kada sam se spustio do reke pronađoh napokon srećnog čoveka. - I - upita kralj - jesi li doneo njegovu košulju? - Ali vaše veličanstvo - odgovori sluga - on nije imao košulju.
#33 2. April 2015. 13:54
Priča o vučici – Nije sve uvek kao što izgleda na prvi pogled


Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.

Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine…

Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio!

Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.
The following users say Thank You to for this useful post:
#34 4. April 2015. 11:50
LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana živjeli su lijepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živjeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svjetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo vijekova primjetili su da njihovo ostrvo polako i sve izvjesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje čarobno ostrvo koje im je vijekovima pružalo sreću.
Jedino Ljubav, postojana po prirodi, odluči da ostane. Jedino je ona vjerovala i nadala se da je sve to privremeno i da će doći bolji dani kada će sve biti lijepo i veselo kao nekada. Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lijepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali … sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a za pravljenje novih više nije bilo vremena. Ljubav je počela da doziva u pomoć.
Nekako u to vrijeme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
– Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se – reče Ljubav.
– Izvini ali moj ;amac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mjesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti budeš ušla, bojim se potonućemo – reče Bogatstvo i ode.
Ljubav je počela da hvata panika. Ostrvo je više tonulo i vode je bilo sve više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
– Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svjet ostane bez ljubavi.
– Žao mi je Ljubavi – odgovorila je tuga – Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.
Na ostvru Ljubav već poče hvatati očaj. Nije vidjela način da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla i to zato što je vjerovala u bolje sutra. Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju vjera, još uvijek su je nagonili da i dalje doziva u pomoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.
– Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada – zamoli Ljubav.
– Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva! Sad snosi posljedice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo. – I još uvrijeđena ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom.
Izgubivši i posljednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sjela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. Utom, niotkuda, pojavi se neki stranac u čamcu. Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku ljubavi. Ona uđe u čamac i on je preveze na susjedno ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primijetila Znanje kako sjedi na obali. Prišla je i upitala:
– Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmiješi se pa joj reče:
– Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VRIJEME.
– Vrijeme? – Upita zbunjeno Ljubav.
– Da, VRIJEME – odgovori Znanje – Jer jedino je VRIJEME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.
The following users say Thank You to for this useful post:
#35 14. April 2015. 14:26
ZAŠTO ŽENE PLAČU?

Jedan je dječačić upitao svoju majku:
- "Zašto plačeš?"
- "Zato što sam žena" -odgovorila mu je .
- "Ne razumijem" – rekao je dječak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikad i nećeš"
Kasnije je upitao oca. "Zašto mi se čini da mama uvijek plače bez ikakvog razloga?"
- "Sve žene plaču bez ikakvog razloga" – bilo je jedino što je tata znao reći.
Dječačić je odrastao i postao muškarac, i još uvijek se pitao zašto žene plaču.
Naposljetku je nazvao Boga.
Kad ga je dobio, upitao ga je:
- "Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"
Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovog svijeta, a opet dovoljno nježna da mogu pružati utjehu. Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njezine djece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju obitelj u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osjećajnost da voli svoju djecu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dijete veoma povrijedilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povrijedio svoju ženu, ali povremeno testira njezinu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.
To je samo njezino na korištenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, ljepota nije u odjeći koju nosi, u njezinoj figuri, ili u načinu na koji se češlja.
Ljepota žene mora se vidjeti u njezinim očima, jer to je ulaz u njezino srce - mjesto gdje stanuje ljubav."
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
#36 15. April 2015. 11:37
GDE DA STANU SIRENE?


"Ono što je dobro za jednog, ne mora biti i za drugog. To može da znači da ćeš ponekad morati da uradiš nešto što će u očima drugih izgledati čudno." (Ajlin Kedi)



Igra se zvala Divovi, Čarobnjaci i Patuljci. U sali crkvene opštine ostao sam sam sa osamdesetoro dece između sedam i deset godina, dok su njihovi roditelji obavljali svoje poslove. Rasporedio sam svoje trupe po sali i objasnio pravila igre koja je iziskivala neke intelektualne reflekse, ali pravi cilj igre je da se digne velika graja i da klinci jure jedni druge sve dok ne dođe do takve zbrke da se više ne zna ko je na čijoj strani ni ko je pobednik.

Organizovati gomilu euforične dečurlije, napraviti dva tri tima, objasniti pravila igre, postići koncenzus o identitetu grupe - sve to nije jednostavno, ali kako smo svi bili puni dobre volje, sve smo obavili i bili spremni da počnemo.
Uzbuđenje je dostiglo kritičnu tačku. Dreknuo sam "Morate sada da odlučite ko će biti - DIV, ČAROBNJAK ili PATULJAK!"
Dok su se grupe okupljale i uzbuđenim šapatom konsultovale, osetio sam kako me neko vuče za nogavicu. Pored mene je stajalo jedno malo dete koje je podiglo pogled i zapitalo me zabrinutim glasom: "Gde da stanu Sirene?"
Gde da stanu Sirene?
Duga pauza. Veoma duga pauza. "Gde da stanu sirene?" - kažem ja.
"Da. Znate, ja sam Sirena."
"Ne postoje Sirene."
"Postoje, postoje, ja sam Sirena!"
Odlučila je da ne pripada ni Divovima, ni Čarobnjacima ni Patuljcima. Ona, Sirena, tražila je svoju kategoriju i nije imala nameru da napusti igru i stane pored zida kao gubitnik. Htela je da učestvuje bez obzira na poziciju Sirena u igri, ne odustajući od svog dostojanstva i identiteta. Bila je uverena da postoji mesto za Sirene i da bi ja trebao da znam gde je.
Elem, gde li stoje Sirene? Sve Sirene - svi oni koji se ne uklapaju u norme, svi oni koji su drugačiji i koji ne prihvataju da budu po nekom načelu razvrstani. Odgovorite na ovo pitanje i možete na njemu da sagradite školu, naciju ili ceo svet. Šta sam joj tada odgovorio? Tu i tamo dogodi mi se i da kažem nešto mudro. "Sirena stoji baš ovde, pored Kralja mora!" ( Da , baš ovde pored Dvorske lude, mislio sam u sebi.)
Tako smo stajali, ona i ja, vršeći smotru trupa Čarobnjaka, Divova i Patuljaka, dok su oni jurcaliu okolo.
Uzgred budi rečeno, nije tačno da ne postoje Sirene. Ja lično poznajem bar jednu. Držao sam je za ruku.

Robert Fulgam
The following users say Thank You to for this useful post:
#37 24. April 2015. 19:37
ZA ONE KOJI NEMAJU VREMENA ZBOG POSLA

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: „Tata, mogu li nešto da te pitam?“

OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?“

SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“

OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“

SIN: „Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?“

OTAC: „Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.“

„Oh“, dečak odgovori, spuštene glave…“Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?“

Otac je bio besan. „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!“

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata. Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?! Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…Stvarno ne pita često za novac… Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.

„Jesi zaspao, sine?“, upitao je.

„Ne, tata, budan sam“ odgovori dečak.

„Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.“

Dečak se uspravio, smešeći se. „Oh, hvala ti, tata!“, povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.

Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

„Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?“, planu otac

„Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.“, odgovori dečak. „Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom.“

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratak podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu.

Seti se podeliti tih 50 dolara s nekim koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.
<img src="http://i.myniceprofile.com/38/3871.gif" alt="" title="parsed_image" /><span title="color:#4169e1;"><i><b>Будимо чувари ћирилице!</b></i></span>
The following users say Thank You to for this useful post:
#38 25. April 2015. 13:39
PRODAVAC JAGODA

Jedan čovek bez posla se prijavio na konkurs u Microsoftu za radno mesto ‘čistač kupatila’.
Direktor za ljudske resurse ga je primio na razgovor i posle kratkog testa mu objavi:

“Primljeni ste. Ostavite mi vaš e-mail, tako da vam mogu poslati ugovor i spisak vaših dužnosti.”

On jadnik, zbunjen, odgovori da nema računar, pa samim tim ni e-mail. Direktor će na to:

“E pa onda, žao mi je, ako nemate e-mail, virtualno znači da ne postojite, tako da vas ja ne mogu primiti…”

Očajan sirotan izađe iz sedišta Microsofta, bez predstave šta bi mogao raditi i sa samo deset dolara u džepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu sa deset kg jagoda. Za kratko vreme, proda sve jagode na komad idući od vrata do vrata i do podne duplira početni kapital. Iznenađen i s entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kući sa 60 dolara.
Brzo je shvatio da bi mu taj sistem omogućio da preživi pa ga je počeo primenjivati u kontinuitetu, izlazeći uvek rano ujutro i vraćajući se kući uvek kasno naveče. Radeći tako, svakodnevno je oplođavao kapital. Za kratko vreme kupi ručna kolica da bi mogao povećati obim posla, a kasnije ih zameni sa jednim kamiončićem. Radeći tako, u roku od jedne godine, postade vlasnik male flote vlastitiih motornih vozila. Za pet godina je postao vlasnik jedne od najvećih mreža za distribuciju namirnica u SAD.

I tako, misleći na budućnost svoje porodice, odluči osigurati svoj život. Pozvao je brokera kako bi potpisao polisu osiguranja. Broker ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail da bi mu poslao prospekt osiguranja. Junak ove priče mu odgovori da nema e-mail.

“Baš čudno” prokomentisao je broker

“Nemate e-mail, a uspeli ste napraviti imperiju. A zamislite gde biste bili, da ste ga imali!”.

Čovek se zamisli, pa odgovori: “… u Microsoft-u čisteći wc šolje!”
#39 13. Maj 2015. 18:57
Negde daleko plivali su delfini iz online zbirke Dnevnik vidljiv čudnima Andrije Jonića

''Ne znam tačno kada se to dogodilo. Znam samo da je bilo u skorije vreme, u jednom gradu osrednje veličine čija se plaža usecala u sam početak beskrajnog plavog okeana.

Mladi novinar, veoma ugledan u svom poslu, pozvan je u dečiji dom koji je bio u poslednjoj fazi zatvaranja. Nakon nekoliko poziva koji nisu precizno objašnjavali šta je to tako važno zbog čega bi on morao lično da se pojavi, vidno nervozan i pomalo pripit, rešio je da izdvoji par koraka u vremenu i zaputi se ka zagonetnom domu, upravo tamo gde se plaža usecala u sam početak beskrajnog plavog okeana. Za svaki slučaj, spakovao je mali diktafon i sa sobom poveo svog psa koji je bio svedok mnogih njegovih intervjua.

***

Svakome se dogodi. Dogodilo se i njemu. Naporani dani, sva buka, i pod maskom srećni životi, ponekad, na trenutak se zaustave pred prizorom koji zateknemo.

Prolećni dan prijatnog mirisa. Polukružno dvorište malo iznad plaže, napuštena dvospratna kuća na brzinu okrečena neveštom rukom i poneko dete koje je krišom virilo sa prozora. Ne tako visoki kameni zid, u luku je ograđivao samo dvorište doma i dve omanje klupe koje su nemo posmatrale okean. Između njih, nalazio se niski metalni dvogled prikačen za davno zarđalu šipku a okolo njega, dve-tri šake peska razbacane po suvoj ugaženoj travi. Od celog sveta i svih mogućnosti, to je bilo sve što su ta zemaljska, a opet ničija deca, imala za sebe.

Pre ulaska u dom, novinar je zastao da pogleda kroz dvogled. Morao je da čučne pošto visina nije mogla da se podesi. Negde u daljini, ugledao je malog delfina kako skače, na momenat bi se umirio, izronio i pogledao pravo prema njemu.

– Tamo je od ranog jutra – začuo se glas ženske osobe koja je polako prilazila – delfin, neprestano posmatra, kao da čeka nešto…
– Izvinite, ja…nisam se najavio da ću doći – rekao je novinar ustajući polako – dobio sam nekoliko poziva odavde…
– Znam, hvala vam što ste došli, iskreno, mislili smo da će te doći ranije ali…– tada je zastala i pogledala u dečaka koji je išao tik uz nju. Bledog i umornog lica, on se jedva nasmešio i produžio napred ka klupi.
– Ja…nemam puno vremena – nastavio je novinar prateći pogledom dečaka – zapravo ne znam ni zbog čega sam pozvan ovde…kakvo je ovo mesto?
– Nazovite ga kako želite ali, ovo mesto je sve što ova deca imaju. Nažalost, još samo par dana a nakon toga ne znamo gde ćemo. Mi smo volonterski ovde, kuća je bila napuštena pa smo je malo preuredili da može da posluži…ali sada, napuštena deca čak i napuštenu kuću moraju da napuste. Neko je kupio čitavo zemljište, izgleda da je u ovako skrojenom svetu i jedna kuća za decu pitanje vrednosti. Mislili smo da konačno imaju neko utočište i da to neće biti ulica, neka od njih su i teško bolesna, bolnice kažu da ne mogu da ih prime jer nisu registrovana, nemamo novca za lekove, jedva skupljamo i za hranu…

Dan se srušio poput najveće laži. Mislio je da ako vidi samo lepe stvari i udobnost koja ga okružuje, povremena nervoza je samo propratna cena a loše stvari ne postoje.

– Ne znam šta da kažem – izgovorio je jedva čujno – pokušaću da pomognem…
– Pomozite – uzvratila je tiho pokazujući na dečaka – popričajte sa njim, to je sve što želi, on je teško bolestan i iskreno…– nije stigla da završi, okrenula se kako bi sakrila suze i brzim hodom krenula ka vratima…

Talasi su odzvanjali. Dok se približavao klupi razmišljao je kako da se obrati dečaku. Teško je. I pesak nanosi određenu težinu zemlji. Zajedno sa našim stopalima deluje još teže. U svemu što postoji, određena težina predviđena je da se izdrži. Sve preko toga izaziva pucanje. I zaista, sve je povezano, samo što mi to ne osećamo. Dečak je to uvideo pa se obratio prvi.

– Vaše ime sam slučajno pročitao nekoliko puta u novinama pa sam poželeo da vas upoznam. Ne poznajem ni jedno drugo ime. Nemam nikoga sa kime bih mogao da pričam…
– Shvatam…ali… – novinar je zastao a potom umorno prošaptao sebi u bradu – ja imam jako malo vremena, možda nekih pola sata da budem sa tobom, posle toga moram da idem – uhvatio se za glavu i nastavio – ne mogu da ti opišem koliko sam tužan zbog tvoje bolesti, nadam se da će sve biti u redu, pokušaću da pomognem…
– Ne brinite – uzvratio je dečak kroz osmeh – ni ja nemam puno vremena. Možda još nekih pola sata večnosti da budem sa vama. I nemojte biti tužni. U bolesnim okolnostima svi smo bolesni. Svako na svoj način.

Talasi tišine odjeknuli su prostorom. Pas je trčkarao okolo, povremeno bi prišao dečaku, tužno ga pogledao a potom odjurio dole ka vodi.

– Imate divnog psa – rekao je dečak pokušavajući da ga dozove umornom rukom.
– Da…ne znam šta bih bez njega – pas je ipak najbolji čovekov prijatelj. Puno ga volim. Nego, kaži mi – nastavio je vadeći mali diktafon – želeo si da pričaš sa mnom, zvučalo je kao jako važno. Ako želiš možemo i da te snimimo, uradićemo pravi intervju.

Na dečakovom licu pojavio se osmeh. Uzeo je diktafon pažljivo, sa obe ruke i ponovo vratio pogled ka okeanu.

– Želeo sam da vam ispričam nešto, znate, ja nisam oduvek bio sam ovde. Imao sam nekoga. Jedna devojčica, zvala se…– zastao je na trenutak uzdahnuvši duboko – zapravo, bila je lepa. Barem meni. Da li je vama neko nekada bio lep iz nekog potpuno nepoznatog razloga?

Zagledan u svoje ruke kako se tresu, novinar se okrenuo na stranu i otvorio bočicu lažnih namera. Prokletstvo. Prvi gutalj je bio gorak baš kao i čitav dan kroz koji je prolazio.

– Jeste – odgovorio je mučno trudeći se da dečak to ne primeti – jeste ali…bilo je to davno, ne znam gde je ona sada…a ta devojčica koju pominješ? Da li je još uvek ovde?
– Nije – odgovorio je dečak vadeći malu sliku iz džepa – otišla je pre nekoliko meseci, ali… ja u svakom trenutku znam gde je ona.
– Stvarno? – upitao novinar zaista primetivši okean – to je lepo, a kako ti uvek znaš gde je ona?
– Malo pre nego što je otišla, smislila je način da se sretnemo kada god poželimo. Još uvek pamtim njeno lice u tom trenutku, rekla je : “Kada zaspiš sanjaj da si delfin. Ja ću učiniti isto. Otići ćemo negde daleko odavde…” – I ja sam je poslušao. Odlazili smo na spavanje uvek u isto vreme. Kada bi neko ušao u sobu da proveri, naša tela bi zaista bila tu. Međutim, mi smo bili daleko, obilazili bi mora i okeane, pratili smo jedno drugo kroz te blistave plave površine. Sunce bi nam pričalo o svetlu, oblaci o kiši, naši pogledi o postojanju. Problemi nisu postojali. Bili smo zdravi. Imali smo sve, i sve je imalo nas.

– To je zaista lepa priča – uzvratio je novinar blago zbunjenim tonom – ta devojčica, voleo bih i nju da upoznam, jednom, ako to bude moguće…
– Nažalost, to više nije moguće – kao što rekoh, otišla je, meni je značila, nikome drigome nije bilo stalo do nje. Deca postaju sve manje važna. Da li ste vi nekada pomislili da mi postojimo?
– Iskreno…– zastao je novinar vidno zbunjen pitanjem – znam da postojite ali…postoje i obaveze, postoji mnogo drugih stvari…
– Postoje – prekinuo ga je dečak gledajući napred ka plavom – postoje da prikriju jednu tužnu istinu. Ljudi su izgubili osećaj za ljude. Često zatvaraju vrata jedni drugima. A ne znaju. Kada nekome zatvarate vrata, vi zatvarate vrata jednom biću, biću kojem možda u tom trenutku sve što treba jeste upravo to malo posvećenog vremena, poneka lepa reč, možda osmeh, par razmenjenih rečenica, radost za danas – ideja za sutra. Nemojte se pravdati sebi. Ne uklapamo se svi svojim trenutnim u svakoga. Barem ne u ovom veštačkom svetu koji smo stvorili. Otuđenost nam je nametnuta. Mi smo je nametnuli. Nemamo svi želje i strpljenja u svakom trenutku. Ponekad, teže je od samog kosmosa. A ipak, jedan trenutak našeg vremena, to malo posvećenosti, nekome može biti dovoljno za sve ono što nedostaje. Makar i za jedan deo. Međutim, vremenom sam razumeo – strpljenje se teško razvija u teškom, u lošem, čak i udobnost potajno nanosi rane. Udahnite trenutak ponekad. Lepo miriše ovaj dan. Ne želim više da vas zamaram, vidim, nemate strpljenja.

Novinar je nemo gledao u daljinu.

– Kada malo bolje razmislim – izgovorio je jedva čujno – mislim da ću odložiti sve obaveze i ostati ovde sa tobom…
– To bi bilo lepo – uzvratio je dečak vraćajući malu sliku u džep – ali kao što rekoh, ni ja nemam puno vremena…i ne mogu da odložim…

Talasi tišine udarili su u obalu. Kažu da razgovor nije još dugo potrajao do trenutka kada je dečaku naglo postalo loše. Put od klupe do nečega što se samo moglo nazvati domom bio je jako dugačak. Nosio je to malo telo u rukama dok su ostala deca gledala, nije ni primetio da je diktafon i dalje čvrsto u njegovoj ruci. Zrnca peska pod nogama postajala su još teža. Zvuci sirena kasne za siromašne. Zvuci plača isti su za sve. Neko vreme je sedeo na klupi plašeći se da uđe unutra. Kada su izašli, pogledali su ka njemu i to je bilo dovoljno. I zemlja je znala. Dečak se više neće vratiti.

Otišli su i odneli ga. Kao da nikada i nije postojao. Novinar je i dalje sedeo na klupi, bio je potpuno izgubljen u trenutku kada je ženska osoba prišla i pružila mu mali diktafon. Kroz suze jedva je uspela da izgovori…

– On…rekao je da poslušate…snimio je poslednje reči za vas…

Tada se dogodilo. Sa trake se još uvek čuo samo šum kada mu se učinilo da je video nešto u daljini mora. Milion bubnjeva počelo je da udara u njemu. Milion bubnjeva stalo je u istom trenutku. Negde u daljini, iz čiste potpune daljine, dva delfina iskočila su visoko i na trenutak, sunce ih je objasjalo, u trptaj oka stala je čitava slika koja je ličila na san.

Sa trake se začuo glas dečaka :

“Možda je to što vidite ono što mislite da jeste. A možda, samo dva delfina, baš u tom trenutku putuju nekuda zajedno. Neka vas ne zavara um, kao što je to uradio sa vašim psom. Pas nije čovekov najbolji prijatelj. To što smo jedni drugima neprijatelji pa nam jedno iskreno biće pokaže šta je ljubav – to je nešto drugo. Vreme je. Moram da krenem. Realnost koju sebi priređujemo isuviše je plitka za sve naše mogućnosti. Srešćemo se ponovo, negde u dubini.”

Traka na diktafonu je stala.

Kažu da je novinar dugo ostao gledajući ka horizontu. Te večeri, i sunce je dugo zalazilo. Činilo se, jako dugo.

Nakon ovog događaja, novinar je napustio svoju profesiju. Posvetio je život životu. Retko su ga viđali. Međutim, od svih stvari koje su mu se dogodile, jednu nikada nije zaboravio. Gde god da je pošao, sa sobom je nosio priču o dečaku i devojčici iz dubine okeana. Priču je nazvao “Negde daleko plivali su delfini.”''
#40 12. Januar 2016. 17:59
Jedan covek nasao je orlovsko jaje i stavio
ga pod kokos.Orlic se izlegao kad i pilici i
odrastao je sa njima.

Citavog zivota orao je radio isto sto i kokosi
u dvoristu,misleci da je jedna od njih.
Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i
glistama,kokodakao je i leprsao krilima,
uzdizuci se koji pedalj iznad tla.

Prosle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini,na vedrom
nebu,cudesnu pticu mocnih rasirenih krila,
kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis."Sta je
to?"pitao je.
"To je orao,kralj ptica" rekla mu je jedna
kokos. "On pripada nebu,dok mi,kokosi,
pripadamo zemlji."

I tako je orao umro medju kokosima,
neznajuci ko je.


"Nesvestan zivot nije vredan da bude prozivljen.
Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe
i sveta oko vas,otkricete svu lepotu zivota na Zemlji."

"Budjenje", Antoni De Melo
The following users say Thank You to for this useful post:
#41 2. Decembar 2017. 12:13
Aska i vuk

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim livadama. Kad je Aja, krupna ovca teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva ostala novorođenčad: šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža, koga je mnogo volela. To dete majka je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu-lepoticu.

Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.

Majka je opominjala svoje, inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kada se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe––tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i dečake––bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje, učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.

Jednog dana, kada je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njihovoj porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit ‘hrani nit’ brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. -Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja ćerka pošla upravo tim putem?

Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznajući narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji dugo odupirati neće moći. I popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu majčinu odluku.

Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo pomalo mirila se ovca-majka sa ćerkinom željom i počinjala da drukčije gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom.

To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednoga dana desilo se ono čega se Aja uvek pribojavala.

Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna i -rasejana. Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo pomalo sve do ivice udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito sočna i što dublje u šumu, sve sočnija.

U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak od neke čudne noćne igre, povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su zračan predeo u kome prostor i daljina nisu imali mere i u kome je vreme gubilo svoje značenje.

Aska je njušila stare nagnute bukve, obrasle mahovinom koja opija kao priča o neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle, zelene čistine, i činilo joj se da priči nema kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno, zelenkasto i smeđe, omogućilo mu mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom koja počinje da vene.

Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta, ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i neverovatna u svojoj grozoti.

Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu, posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako reći pod zub.

Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamisljive, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reći––smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo––igra.

Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se vežbaju uz “štanglu” i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je “korake”, onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: “Jedan-i-dva! Jedan-i-dva-i-tri!”

Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme, koje stoji nepomično kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti i, da bi se živelo––igrati.

I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.

Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta, po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle, a svetla, kao iznutra obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom
je, nečujnim koracima i ne odvajajući pogleda od nje, išao matori kurjak, dugogodišnji i nevidljivi krvnik njenog stada.

Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli ništa, bio je najpre iznenađen. To iznenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu, neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi, i samo je govorio sam sebi: ” Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso, nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku igre, kad vidim celo čudo do kraja. “

Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane, i opružajući korak kad ona ubrza ritam igre.

Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.

Tako se- novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka tolio da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku, koja mu je proturena kroz njušku.

Idući tako mesečarski ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: “Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerećim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj… .”

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni, vlažni hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.

Sto života osećala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.

Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, ona je pojačavala brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove. Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva, stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na otvorenu strminu, spustila bi se strmoglavo, oponašajući smelu skijašicu niz stazu od glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan “glisando” preko klavijature: fuuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i potiskivala sve ostalo.

A ni vreme ni dužinu put nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je uživao.

Kad su čuli meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da potraže izgubljeno neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave kapislare. To je bila slavna starudija jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na samoj ogradi svoga tora izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je bilo i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana nego što je bilo stvarno opasno za vukove.

Došli su ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu. Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka. Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigunijem. Sreća ih je poslužila. Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini isprd sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni, olinjali vuk, i oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.

Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće zajedno sa retkim, uplašenim pticama.

Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu.

Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesveštenu Asku. Nikakve povrede nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.

Stariji čobanin je napunio pušku, a mlađi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo ići. Ranjeni vuk je imao snage da beži svega stotinjak koraka, dok mu je rana bila još vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela mu je bio oduzet, ali je prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.

Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.

Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.

Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se ovce i ovnovi kao na čudo. ?

Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.

Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika nazivali “Igra sa smrću,” a koji je Aska uvek nazivala ”Igra za život“.

Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj starosti.

I danas, posle toliko godina igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

Ivo Andrić - Objavljeno 1960. godine
The following users say Thank You to for this useful post:
#42 26. Decembar 2017. 11:47
Za Mozisa Mendelsona, dedu čuvenog nemačkog kompozitora, nikako ne bi moglo da se kaže da je lep čovek. Imao je prilično nisku figuru i bio je groteskno povijen u leđima. Jednoga dana otišao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu ćerku po imenu Frumtje. Mozis se beznadežno zaljubio u nju. Međutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osećala odbojnost prema njemu. Kada je došlo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojčine sobe da bi poslednji put sa njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga što je odbijala da ga pogleda, osećao je duboku tugu. Posle nekoliko pokušaja da započne razgovor, Mozis je stidljivo upitao: “Da li verujete da se ljudi venčavaju na nebesima?”
“Da,” – odgovorila je ona ne podižući pogled. “A, vi?”

“Ja verujem.” – glasio je njegov odgovor. “Znate, kada se na nebesima rodi dečak, Gospod objavi kojom će se devojkom oženiti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buduću mladu. Zatim je Gospod dodao: “Tvoja žena biće grbava”. "Od tada sam povremeno glasno izgovarao: “O, Bože grbava žena biće prava tragedija. Molim ti se Gospode, daj meni grub, a nju ostavi da bude lepa.”

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oči i protresla ju je jeza od nekog dubokog osećanja. Ustala je i pružila Mendelsenu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privržena supruga,

Bari i Džojs Visel
Prikazano od 31 do 42 od ukupno 42
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 10:06.