Blogovi

valerija
PROLETNJE SPREMANJE
8. Jun 2020. 02:29 napisao/la valerija
PROLETNJE SPREMANJEA

Mrzim velika proletnja spremanja, mrzim jer uvek nekako završe nesretno.a kao za inat uvek počnem od pisaćeg stola i tih par ladlica.
Nacani papirići izrane i odjednom umesto planirang sredjivnja i čišćenja obično završim na podu ćitajući na brzinu napisane redove nečega što mi je u momentu zapisivanja bilo iznimno važno. Ponovo se nameštaju neke slike u očima, prozuje tu i tamo mirisi, pusti se poneka kap očaja ili beskrajno dug uzdah kao žal za proteklim.
Mrzim ta proletnja spremanja u kojima po ladlicama pronalazim tragove krišom pojedenih bajadera ili šeri bombona i tačno se sećam da je to bilo u ono vreme kada sam odlučno držala dijete smatrajući kao i svaka ozbiljna i rešena žena da sam preterala.
Mrzim ih iz milion razloga, zato što podsete, zato što iznedre, zato što me pitaju gde ti bi razum u tom času, jesi li bila naprosto luda. Mrzim ih iz dna duše i zato što ih nikada ne privedem kraju, jer nema kraja svim sitnicama iz tih ladlica nekih prošlih vremna koja su ostavila trag u meni ili na hartiji. Mrzim ih zato što me podsete da sam mogla a eto nisam ili da nisam mogla a eto baš sam htela. Tih malih hartija ponekad se i bojim, bojim se da iznova ne isčile nešto što sam mislila da više ne postoji, a ono tu sažeto u tri rečenice kojima samo ja mogu da uhvatim nit, poneka skraćenica samo meni poznata zaigra iznova ples i postane prava, velika, teška i iznova živa. Pa onda samo uz uzdah opet potrpam sve u fasciklu, ponovo vratim u ladlicu sa pomislima da mi ovo baš i nije trebalo, rešim da proletnje veliko spremanje nikako ne počinjem od njih. Možda na leto ili na jesen ili kad zauji zima. Možda ću tada moći, ko bi ga znao.

Valerija, iz dnevnika bez datuma
Haruno Sakura
Your lie in april
22. April 2020. 22:04 napisao/la Haruno Sakura


Dok sam bila dete uvek su mi govorili da ne pokazujem "slabosti". Ako bih plakala govorili bi mi da prestanem. Sad vidim da svet ne podnosi slabe ljude. Sažvače ih i ispljuje iz svoje utrobe.
Jedna od tih slabih osoba sam i ja. Sve vrlo lako može da me uplaši i brzo pobegnem glavom bez obzira, ne razmišljajući o posledicama. Isto tako brzo trčim prema drugima ne razmišljajući o minskom polju koje se nalazi ispred mene. Bar sam nekad bila takva. Sada sam jednako uplašena samo više razmišljam o posledicama i obavezno donesem pogrešnu odluku.
Osećam se kao da hodam na nekom visećem mostu i želim da se popnem na ogradu i hodam na toj ivici, ali sve o čemu razmišljam je pad. Šta ako padnem i niko me ne uhvati? Šta ako sve to nije vredno?
Istina je da celim svojim bićem želim da rizikujem. Želim da pokažem svu svoju strast i emocije koje mi svi uporno guraju niz grlo, teraju me da gutam samu sebe. Ne radi to niko jer je loš čovek. Oni misle da to tako treba, da je to način na koji svet funkcioniše i da trebam da se prilagodim. Želim i ja da se prilagodim, da budem ono što se od mene očekuje. Da sledim i poštujem sva pravila koja je donio neko pametniji od mene. Bar sam mislila da želim. Istina je da sam mislila da trebam, da je tako lakše meni i svima oko mene. Da ću tako da se usrećim. Zar nije to nešto što svi želimo? Da budemo srećni i da je život na Zemlji raj. Ipak, čini mi se da sami sebi zagorčavamo ovaj život. Da li nam je to u prirodi ili nas je priroda sveta naterala da se prilagodimo?
Na ovaj datum se svake godine nešto čudno desi u mojoj glavi. Želim da hodam na toj ivici. Ne znam da li će me neko uhvatiti ako padnem, ali želim da verujem da hoće. Mislim da ću samo tako uživati i u tom padu, jer za mene to tada ne bi ni bio pad. Bio bi let i uživala bih u svakoj sekundi istog.
A ti? Da li bi bio spreman da me voliš i dočekaš čak i onda kad me mrziš?

Anita Maka
Pravi..
11. April 2020. 15:37 napisao/la Anita Maka
Moje ruke vole šetnju, onu pravu u ruci prave osobe, odabrane Srcem, naviknute na poznate linije, na sve neravnine i na sve ožiljke…Na mekoću i na hrapavost tako drage kože, na toplinu i sigurnost koju taj dodir poklanja….Dok tako šetaju stazama poznatim i nepoznatim, drže se čvrsto i veruju u snagu tog stiska…A ako on jednog dana i popusti, biće dovoljno jake da se opet poklone…
Anita Maka
Osećaj....
11. April 2020. 12:43 napisao/la Anita Maka
Čekati.To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi.Dan se zavuče u nedogled, praviš hiljadu planova, zamišljaš sve moguće razgovore, odlučuješ promeniti svoje ponašanje u odredjenim stvarima – i postaješ sve nestrpljiviji, čežnjiviji, sve dok voljeni ne dodje.A onda više ne znaš šta bi rekao. Ti sati čekanja pre…stvorili su se u napetost, napetost je prešla u strah, a strah čini da se sramimo izraziti osećanja.Znaš onaj osećaj kada si razočaran u sve,a opet moraš dalje?Jel znaš kako je kad se nadaš i raduješ, onako iz sveg srca,misliš da se sreća i tebi osmehnula,a onda ti neko sve sruši u trenu?Jel znaš kako je kad u tebi opet oživi ono dete koje tera da se smeješ,a neko ga jednostavno ućuti! Ne znaš? E, ja znam!!
Anita Maka
Nekada...
11. April 2020. 12:37 napisao/la Anita Maka
Nekada moraš otići, da vidiš ko će doći za tobom. Nekada moraš pričati tiše, da vidiš ko te sluša. Nekada se moraš potući, da vidiš ko je na tvojoj strani. Nekada moraš donosti pogrešne odluke, da vidiš ko će ih ispraviti. NEKADA MORAŠ VOLJENOJ OSOBI DOPUSTITI DA ODE, DA VIDIŠ DA LI TE VOLI DOVOLJNO DA SE VRATI ♥ !
Prikazano od 1 do 5 od ukupno 76182