Blogovi

Dabetić
Što je tebe sramota da radiš?
28. Jul 2015. 23:36 napisao/la Dabetić
Naslonih se na zidinu ispred jednog novosadskog kluba. Proverim – vrata kluba zaključana. Zapalih cigaretu. Čekam drugare muzičare da donesu instrumente. Nastupaju večeras.
Par minuta kasnije otvaraju se vrata i izlazi jedna devojka. Lepa devojka. I zgodna je. Malo starija od mene.

– Ćao. Ti si iz Stand By benda? – obrati mi se sa osmehom.
– Jok, c, a-a, ja sam njihov šegrt. – nasmejah se

Ortaci su, kao i svaki put, kasnili. Upoznah se sa devojkom. I ona je čekala nekog. Tražila je tog nekog pogledom. Nije me ponudila da uđem unutra.
Pitah je da li je ona neki vlasnik, menadžer, promoter. Kaže mi da radi tu ali mi nije odgovorila konkretno na pitanje. Krenula je i sa pričom da je njihov klub pun od… onda se okrenula, pogledala plakate koji su bili polepljeni na zidu i vratima, i odgovorila mi da su puni od četvrtka do nedelje. I kaže mi da je ona zadužena
za marketing, organizaciju, promociju kluba, rezervacije i još mnogo čega još na šta nisam obraćao pažnju.

posao

– A koji si ti tačno faktor u ovom klubu?

Opet je izbegla odgovor i opet se okrenula gledajući u plakate. Počela je da mi nabraja ko sve gostuje i koliko ljudi dolazi. Baš mi je dugo pričala o kapacitetu, provodu i radu u klubu.
Pomenula mi je usput da joj je rođak neki od dvojice menadžera ili trojice vlasnika. I još mi je pomenula kako ima dobru platu ali i dalje ne otkrivajući koji je njen konkretan posao u klubu.
Elem, dolazi jedan ćelavi, tetovirani i nabildovani dečko. Čovek. Gorila! On je obezbeđenje. Pozdravlja se sa simpatičnom curom, ona mu predaje ključeve i odlazi bez pozdrava. Kasnije od gorile saznam da je ona tu samo, ponavljam, S-A-M-O čistačica i da čisti četiri dana u nedelji u tom klubu.
Mislim se: pa, što je nju sramota ako je čistačica u klubu? Živiš u Srbiji, devojko, u Srbiji! Nijedan posao nije sramota raditi.

Sramota part II

Šetam tako kroz centar, treba da se vidim sa drugaricom i, primetim jednu curu sa kačketom koja prodaje sladolede. Prilazim joj, ona udarila neki iskren osmeh i onda se bacim na razmišljanje da li da uzmem sladoled ili njen osmeh.
Dođem do frižidera, šmuram, tražim, razmišljam se koji da uzmem, ona se tu ubaci sa rečenicom da imaju neki novi sladoledi i da probam iste. Poslušam je, uzmem i odem.
Nekoliko dana kasnije dođem na jednu kućnu žurku. Na toj žurki zateknem ljupku finu prodavačicu sladoleda. Stoji sa mojom drugaricom. Prilazim im, pozdravljam se sa drugaricom a ona me upoznaje sa prodavačicom sladoleda.

– Ćao, ja sam Nađa. – pruža mi ruku
– Ivan. Mi smo se već sreli? Ti prodaješ sladolede u centru?
– Ja? A, ne, ne, ne, ne, ne bih ja to nikad radila! Ha-ha-ha… menjala sam drugaricu. – odgovara mi krzo smeh

Hm… pa dobro. Nađa je i sutradan menjala drugaricu. I narednih nedelju dana je menjala drugaricu. I narednih mesec dana je menjala drugaricu. Nisam pazario kod nje. Nisam joj se javljao. Verovatno bi joj bilo neprijatno da joj se svaki dan javljam baš kada ona menja drugaricu.
U stvari, javio sam joj se.
Posle nekoliko nedelja. Opet sam sam prolazio pored nje. Slučajno. Nisam imao kud. Prišao sam joj, pružio ruku, postavio kliše pitanja i opet mi je, onako usput, rekla da menja drugaricu.

I opet se bacim na razmišljanje: ali kakve veze ima što ona radi kao prodavačica sladoleda? Što je nju sramota njenog posla? To je lep posao. Sladoledi su lepi. Uglavnom su joj kupci srećne porodice, nasmejana deca i zaljubljeni parovi. Nije depresivan posao. Niti imaš šefa koji će ti urlati nad glavom jer ne ispunjavaš zadatu normu prihoda. Sladolede ne prodaješ kao kirbi usisivače. Jednostavno stojiš i čekaš da neko kupi.

posaoI uostalom, kako ikoga može biti sramota da bilo šta radi u ovoj državi Srbiji? Država nam je realno cirkus, malo smešnija od Diznilenda i malo siromašnija od… hm… džabe, ne mogu da se setim nijedne države koja je siromašnija od nas. Nije ni bitno. Istina je da smo siromašni. Istina je da smo mi seljački narod i tu nema pogovora. Istina je da smo i prost narod. Malo smo i lenji. I baš u ovakvoj državi ne treba da je sramota nijednu osobu bilo šta da radi!

Mnogi nemaju posao, ali snalažljiv čovek, i bez sramote, može prodavati sladolede i čistiti klubove za solidanu platu. Bolje da imaš nešto novca u džepu i da radiš bilo šta, nego da sediš ispred kompjutera i da dižeš noge dok ti keva usisava sobu dok ti hejtuješ sve moguće na društvenim mrežama i čekaš bolje vreme.
Uživajte dok možete jer će nam svaki dan biti sve gore i gore.
Zaposlite se ali bez sramote u sebi.
Simke
- SVI TRENUCI PROVEDENI SA TOBOM -
4. Februar 2015. 22:23 napisao/la Simke
Da mi daju mrežu za hvatanje vremena, skupio bih samo one trenutke provedene sa tobom. Sve drugo ostalo bi po strani, zaboravljeno i čuvano za neki drugi film, a u ovom našem, najvažnijem, bilo bi mesta samo za nas dvoje.

Ti bi igrala sve uloge, i one najbolje, i one najgore, kao što si ih igrala u mom životu, navlačeći uvek nove kostime…

Trajao bi onoliko koliko smo trajali i mi, ne bih izostavio ništa, ni jednu jedinu sliku, ni jedan jedini trenutak. Počeo bi tvojim mahanjem sa terase i spuštanjem niz stepenice, tvojom kosom u velikom kadru, onda tvojim usnama i osmehom, i na kraju odlaskom niz reku, daleko.

Ti lagana i nedostižna, laka kao obećanje, a nedostižna kao život proveden sa tobom…

A ja kao nemirno more kome ne znam ni ime, kao nedosanjani san po kome smo plovili zajedno…

Film bi bio samo nama razumljiv, sastavljen od naših pogleda, dodira i nežnosti. Niko ga ne bi pogledao osim nas dvoje. Prisetio bih se svega, svih naših tajni, milovanja, muzike, one tvoje smešne žute jakne i autobusa broj 83 koji je bio linija koja nas spaja i razdvaja, koji te donosio i odnosio, i na kraju ukrao jednom zauvek…

Prisetio bih se svega, posebno trenutka kada sam te prvi put poželeo, a ti se nasmejala i rekla mi da sam lud. Posebno one noći kada je sve stalo i kada smo disali kao jedno.

I sledeće, i sledeće, sećaš se...

Ali da ne nabrajam, znaš već na šta mislim …

Proći će godine, hoće, to je ono čega se najviše plašim. Poverovaćeš nekome, ubedićete u ono što ja nisam uspeo, i pretvorićete u nešto što ti nisi, niti si ikada bila. Dobićeš prsten, kumove, decu, novu familiju i novu tvrđavu koja će nemilosrdno da stoji između nas dvoje.

Proći će mladost, kao što su prošle sve one mladosti pre ove naše…

Proćićemo i mi, ovakvi, ludi i zaigrani, dobićemo neka nova lica, neke nove uloge mnogo teže od ovih današnjih…

A proćićemo i nas dvoje, tada, jedno pored drugog, već strani i daleki, možda poraženi i umoreni, sigurno drugačiji, obećani drugima, verni i neverni, bez onog sjaja i snage da promenimo bilo šta.

Poželeću te i tada, kao što te želim i sada, ali to više neće biti ista želja.

Kao što ni ti, tada, nećeš biti ista žena?!

Ovu današnju želju ništa ne može da ugasi, ni vreme ni ljudi koji stoje između nas a tadašnju sumnjam da ćeš moći da zapališ tek tako…

I večeras bih da te raznežim, k’o nekad, da privučem uz nas sve one dobre snove. Da te mazim i šapućem sve ono što ne sme da se kaže naglas pred drugima…

Fali mi sve naše, priznajem, posebno ona lakoća dok smo zajedno.

Fali mi sve tvoje, i ono banalno, najbanalnije, ono čega ni sama nisi svesna a najviše onaj neodoljivi osećaj kada znamo da zagrljeni možemo da osvojimo čitav svet.

Najteže mi je da pišem o tebi, bez tebe, kada sam kao brod bez luke i obale koji se trudi da bude svuda a nije nigde. Saplićem se od sopstvenih reči koje mi se otimaju i pokušavaju sve vreme da ti kažu samo jedno…

Koliko te …

Staću ovde sa željom da moj udaljeni glas dođe do tebe. Da ponovo povuče suzu, sećanje, ili bar da izmami osmeh…
Volim kada usnama miluješ moje reči, volim slike koje budim u tebi, volim trenutno za oboje i mislim da nije pristojno voleti nekoga toliko…

I na kraju, da mi daju mrežu za hvatanje vremena, sastavio bih sve ono što ima veze sa tobom, sve ono što si bila, sve tvoje zaboravljene sitnice, sve tvoje ulice i sećanja, sve tvoje reči i sva tvoja lutanja koja si mi naglas govorila…

I u svemu tome tražio bih način da dođem do tebe, i bojim se da ga ni tada ne bih našao.

Jer me ne želiš, niti si me ikada želela onako kako žena želi muškarca…

Jer me ne voliš, niti si me ikada volela onako kako sam ja voleo tebe…

Onako do kraja, kao u ovom tekstu…

Onako do kraja, kao u ovom životu…


Autor: Stefan Simić
Stefana
DOKLE VIŠE!?
25. Jul 2013. 23:31 napisao/la Stefana
I tako ja gledam nešto na netu, kad naletim na neku sliku gde piše 'SRBIJA JE KRIVA ZA GENOCID'.
Zamolila bih ljude koji nemaju blage veze sa istorijom našeg naroda, ne znaju značenje reči GENOCID, niti imaju bar srednjoškolso obrazovanje, da ipak ćute o nekim stvarima dok se ne raspitaju malo bolje, ovako samo prave budale od sebe. HVALA!
Tagovi: EX YU, rat, BIH, Srbija
-Aimer
Requiem
31. Maj 2013. 16:08 napisao/la -Aimer
Requiem


Kad god prodjem ulicom
sa tvojim imenom
pomislim na onu pesmu
vec je godinama ne pevam
stari refren nikom ne treba

A ljudi pesme kratko pamte
komandante

Ostace u knjigama i prica o nama
Balkan krajem jednog veka
svako pleme crta granicu
svi bi hteli svoju stranicu

Tope se snovi kao sante
ej, komandante

Ref.
Na barikadama su opet zastave
svet ide k'o na praznike
i decu izvode s' jutarnje nastave
da vide gladne radnike

A gde smo mi, naivni
sto smo se dizali na ''Hej, Sloveni''
kao da smo uz tu pricu izmisljeni

Vremena su nezgodna
za momka kao ja
koji gleda svoja posla
nisam lutak da me naviju
imam samo Jugoslaviju

Sve druge baklje bez mene plamte
e, komandante

Ref.

I svi su tu da dobiju na toj lutriji
na barikadama su uvek najbrzi
al' nikad i najmudriji

A gde smo mi, naivni
sto smo se dizali na "Hej, Sloveni"
kao da smo uz tu pricu izmisljeni
i prevareni

I kad god prodjem ulicom
sa tvojim imenom
pomislim na Panta Rei
bacice se tako neki lik
kamenom i na tvoj spomenik

Jer sve se menja i sve tece
covece
Tagovi: Pesma
Deyan Crni
BLOG YOUTUBE-A
24. Septembar 2012. 17:25 napisao/la Deyan Crni
Prikazano od 1 do 5 od ukupno 12