Blogovi

SvemirPutnik
P o s l j e d n j a S u z a
16. Jun 2019. 12:10 napisao/la SvemirPutnik
Suza u oku umiruće, voljene
biser stvara
Te sa svojim umom
s naporom razgovara
Je li to čin upotrebe tvoje
posljednje snage
To je zbog moga rastanka
od osobe drage!

Dragi suprug
tvoje, umiranje će osjetiti
Pa će te ovaj dan
na Božji nagovor posjetiti
U željenom naručju
uz obje tuge ćeš umrijeti
No ljubav vaša je besmrtna;
neće do kraja vremena izumrijeti!

Sjećati će se onih dana
kad ste, uvijek zajedno bili
Svoju ljubav niste
Niti, tren, pred ikime sakrili
Za tugu osobito
za plač kod drugih ste znali
Ako se čin i zbio
ponekad presretni zaplakali!

Sjećati će se onih noći
kad ste strast u sebi osjetili
U vaše vrijeme života
divne krajeve svijeta posjetili
Nade utkali u snove
koji su za vas jedno bili
S vama na sreću,
i drugi ljubav u jednu zbili!

Sjećati će se onih jutara
kad ste rano ustajali
Niti ni na jednoj prepreci,
i nikada posustajali
Išli mjestom držeći se za ruke
i veselo smijali
Čineći tugaljive sretnijima
jer ste ih nasmijali!

Sjećati se onog lijepog
što ste u sebi zadržali
Teškoće, sve zamke životne
nezamislive izdržali
Gdje god li kojim putevima,
preprekama prošli
Zbog te ljudske, zle sudbine
na cilj niste došli!

Tvoja Suza, neće usahnuti
niti može umrijeti
Ljubav vaša je svevremena
te neće izumrijeti
Neće nestati!
U vječnosti će pjesnikovoj ostati
Umjesto kapi tuge
njegovim ćeš pjesmama postati!

Ana Elizabeta!
Posljednji put si me pogledala
Nježno stisnula ruku…
Volim te Dušo - tiho si dodala
Zatim si se smirila
Ukočeno u sivi strop zagledala
Sklopivši ti oči…na tvoje lice
suza za suzom, meni je padala!

Svemir Putnik
Haruno Sakura
Heart Defects
4. Jun 2019. 02:00 napisao/la Haruno Sakura


Dragi prijatelju, volela bih da ti kažem sve o sebi. Verujem da ti je teško dopreti do mene, vidim da se trudiš, ali prijatelju, priznaću ti da je to uzalud. Nemam ja mnogo godina, a nemam ni malo, sasvim dovoljno. Dovoljno da mogu reći kako sam videla razne boje ovog života. Neke su mi bile predivne kao zalasci sunca, neke maglovite kao prizemni sloj troposfere, a neke mračne kao kišna noć tamo gde nema žive duše. Svaka od njih imala bi neku melodiju, jer prevazišli smo neobojene filmove bez tona. Volela bih da ti mogu reći, prijatelju, kako sam i gde odrasla. Možda bi onda video na mom licu iscrtane ceste i makadam kojima sam nekad jurila. Rekla bih ti da sam se, umorna nakon tih podviga, rado krila pod zvezdama svojih snova. Znaš, moji snovi bi uvek imali istu pozadinu iako bi svi bili drugačiji. O tome ne smem pričati. Plašim se da će mi neko ukrasti snove. Čini mi se kao da sam već gledala kako ih gubim, krade mi ih jutro svaki put kad pokuca na mom prozoru. Jednom sam i živela san koji se krije iza svih mojih snova, čekao me svako jutro kad se probudim. Znaš li šta se desilo? Tako je, i iz njega sam se probudila. Jednoga dana ću se, prijatelju, probuditi i iz ovog našeg prijateljstva. Ujutro će me dočekati šamar svih reči koje je moje srce nemarno izgovorilo. Pitaće me te reči zašto sam eksponirala osećanja koja one sa sobom nose, a moje srce će se kajati jer je snilo samo još jedno isto koje će ga razumeti. Neko drugo srce koje će ga voleti uprkos svim njegovim anomalijama. Zanemeće pred svojom slabosti, i to će ga uvek sprečavati da kaže sve ono što je u njegovim dubinama. Ovo srce ima neobičnu vrstu pamćenja, a to je da zna da je najslabije bilo onda kad je verovalo. Nekad misli da pamti uzalud jer je mnogo puta napravilo sličnu ili istu grešku. Ponekad nađe neku utehu za svoje mane, a onda se seti da su i one deo njega i da nema nikoga drugog za okriviti.
Da li je smešno ili žalosno što znamo da negde uvek ima nešto gore, a opet je nama najgore? Da li je sreća samo stanje uma? Želimo li biti srećni? Ja bih volela, a opet nekako uspem to sabotirati. Možda ni meni moje srce više ne veruje.



pop_corn
19.05.2019
19. Maj 2019. 12:12 napisao/la pop_corn u život
"Grešio sam mnogo"



Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.


Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.


Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
Dusko Trifunovic
SvemirPutnik
A n i n i S a v j e t i
8. Maj 2019. 11:13 napisao/la SvemirPutnik
Odakle da počnem tu, pjesmu da pišem
Kad me danima muza tako uporno zove
Možda ću napokon s lakoćom da dišem
Prihvatim li njezine nepoznate izazove!

Odakle, da počnem da pišem, o ljubavi
Koja mi sve na tom svijetu obećava dati
Do raja me odnese, od tuge, jada izbavi
Odjene, u odjeću koju ću, srećom zvati!

Odakle, jadan da počinjem pisati o nadi
Kada su mi, odavno sve, potonule lađe
Tko će se to usuditi da ih iz dubine vadi
Nije li nečije propadanje za većinu slađe?

Odakle, da počnem da pišem o snovima
Koji mi nude sve što želim imati na javi
Moći ću kažu, uvijek, pohrliti k novima
Ako mi se u životu katkad ta želja pojavi!

Kad odjednom mi um poruku svoju šalje
Bez izuzetka sve to moraš uvijek voljeti
S punim optimizmom trebaš krenuti dalje
Sretan je onaj koji može, svemu odoljeti!

Svemir Putnik
Simke
TISA CIGANIN
7. Maj 2019. 10:44 napisao/la Simke
Navise uz moju Cersku, tamo gde je sece nekadasnja Niska,na desnom cosku, preko puta Mirka elektricara u trosnoj kucici od blata,ziveli su stari ciganin i ciganka i imali su tri sina.Znam sigurno,najmladji se zvao Tisa i jedan od ove dvojice,Rade,zvali smo ga kauboj jer je uvek nosio neke sesire...on je brzo i umro,od gladi,bede,nemastine,za njim ubrzo i oba roditelja. Ostala su da zive dva brata,sama,da prkose zivotu,nemastini,pravilima....moze se i bez iceg. Nikad ih nisam video da prose,posecivali su pijacu posle radnog vremena,uvek bi ostalo nesto na betonskim tezgama,neki krompir, tikva,nesto od voca, ako bi pronasli neku vracenu zelenu lubenicu,to bi bila gozba za njih,uglavnom,ziveli su nekako,kako,to samo Bog zna i oni.Sa ovim,sto sam mu zaboravio ime, isao sam nekoliko puta na pecanje i bila mi je prilika da jednom udjem u tu njihovu kucu od blata.To nije bila kuca,u toj prostoriji,ne bi zanocio ni zalutali pas lutalica,nije bilo ni prozora ni vrata,na rupama,gde su trebali da budu prozori, bili su parcici lesonita a na rupi gde su trebala da budu vrata,bilo je okaceno na dva poveca,rdjava eksera pocepano cebe.Bas sam namerno usao da vidim kako im je...u mracnom cosku,na po vecem panju,sedeo je Tisa,zagledan u zemljani pod.Oko njega podeblje grancice i razglavljena sekira,tu su cepali drva,nigde ni astala ni kreveta...na dva snopa sume bilo je naredjano jedno sedam,osam, starih,suvih taraba, spojenih sa dve krive letve,na tome su spavali.Sada mi je bilo jasno sto nikada nisam video Tisu da se smeje,bas nikada
Proslo je dosta godina,mislim da sam bio gimnazijalac,vracam se kasno iz gradai bas da udjem u dvoriste kad ispred mene ulicom cudna prilika prodje. Tisa,na ledjima nosi zenu...da,da,na ledjima nosi krupnu,tesku,svoju zenu ,pozlilo joj preko noci i nosi je na ledjima do hitne...podjoh za njim nekoliko koraka u cudu,ne znam ni sta da kazem....Tiso,hoces li da...malo uspori i ne okrecuci se izgovori...neka,mogu ja to.Ovo nikada nikom nisam ispricao...
Dokaz da postoji Bog...Tisa danas ima kucu sa plasticnom stolarijom i izolacijom,obojenom u lepoj bordoj boji...vozi strani auto i siguran sam da ima jednog sina,mozda i jos nekog,ovaj je simpatican i lep momak i za razliku od oca,cesto se smeje.
Kako je poceo,stvarno ne znam,Tisa danas otkupljuje staro gvozdje,otvorio je otpad i solidno zaradjuje...sreo sam ga jednom sa komsijom mojim na pecanju ispod Starog mosta,ima skupe stapove,lepo je obucen...dok sam mu trazio malo crvice na zajam,namerno se nasmejah i ispricah nesto saljivo,sve u nadi da cu videti tog coveka jednom nasmejanog...samo mi je pruzio kutijicu sa crvicima i mrtav ozbiljan,izgovorio... druze,uzmi koliko hoces...nije bilo osmeha...mozda i jedini covek,kog ne bih okrivio sto se nikada nije nasmejao.
Prikazano od 6 do 10 od ukupno 76173