Blogovi

SvemirPutnik
J a
26. Novembar 2010. 16:12 napisao/la SvemirPutnik

Mislio sam ja danima potražiti određenu snagu
I um da mogu veoma olako, cijeli svijet istražiti
Onda sam samokritikom saslušao svijest dragu
Trebaju mi, sve poteškoće koje će me, osnažiti!

Zatim sam jadnik htio mudrost ovog i inih dana
Da ne mogu nikako, nikada, i, nigdje pogriješiti
I, dođe mi misao nekoga, običnoga, jutra rana
Do uma se, dolazi, kad probleme moraš riješiti!

Zahtijevao, vapio sam, lakomo, imanje, novce!
Odjednom mi pade na um da ih moram graditi.
Ako baš hoćeš imati sve što želiš, novce, i ovce,
Moraš ih sam umom i radom, pošteno zaraditi!

Jednog dana poželio sam, hrabrost baš golemu
I, počeh na široko ,i dugačko o tome razglabati.
Razmišljajući kako treba učiniti, usprkos svemu
Sve, nezaobilazno poteškoće moraš ih svladati!

Kao svakojaki oholi gotovan, usluge sam tražio
I um da mogu veoma olako, cijeli svijet istražiti
Onda sam samokritikom saslušao svijest dragu
Trebaju mi, sve poteškoće koje će me, osnažiti!

Tražio sam tužan napokon ljubav okolo od svih,
Malaksao već od silnog htijenja da će mi doći…
Napokon sam nakon svega, spoznao sebe i njih
Do ljubavi se, dolazi, kad si, ljudima od pomoći!
SvemirPutnik
P j e s m a
25. Novembar 2010. 08:23 napisao/la SvemirPutnik

Pjesma je naša potreba da se piše
Kako bi, uzburkala, savjest i tvoju
Kao što čovjek poželi, mora da diše
Pokrenuti nadu, srce, i dušu svoju!

Da brže djeluje i svoje snove sniva
O životu boljem nekoj vječnoj sreći
Da tugu, radost našu ona ne skriva
Jer su ulozi u tome za nas sve veći!

Pjesma je tu da se stvara mila rima
Temu koja u dubine srca našeg dira
Da čežnjivo treperi u svim njedrima
Od želja i strasti nikada ne da mira!

Pjesma je tu da se svima nama poje
O nadi,željama, miru, ljubavi i dobroti
Da se ljudi hrabro, zlih djela ne boje
Sanjaju o životu sve boljem i ljepoti!

Stihom neka se poštuje, svakoga voli
Onoga tko ti nije nekada blizak i više
Pjesmom liječi da duša nikog ne boli
Njoj vijence vječne od vječnosti sviše!
SvemirPutnik
R i j e č
24. Novembar 2010. 17:36 napisao/la SvemirPutnik

Kako je, i na koji način čovjek došao do uma
Kažu da je, to ostvario, jedino, pomoću riječi
Upotrebljavajući niz drugih došao do razuma
Kojeg više nikakva sila nije mogla da spriječi!

Prva bijaše što sakupljanjem opstanak stvara
Zatim je, došla riječ koja ljude u životu spaja
Omogućuje lakše življenje svih te staro razara
Ponekad na žalost od drugih nasilno prisvaja!

Kažu, najdraža je, ona riječ koja nas oslobađa
Jer dolazi kao svijetlost, te se među ljude širi
Borba za slobodu i nevine, pokatkada pogađa
Pravo, jednakost svima samo stidljivo proviri!

Ljubav je na koncu, riječ najdraža većini ljudi
Jer se rađa iz dubine duše, srca razumnih bića
Čak, i onih, grubijana, silnika što su u zabludi
Kad ju iskoriste, često prevarom i bez pokrića!
Branko Trajkovic
Ljubav zivota mog...
24. Novembar 2010. 14:47 napisao/la Branko Trajkovic
...Jesen pozna, davne 1981 godine, negde u doba Svetih Vrači, šetamo Beogradskim asfaltom vojska JNA-klasa Januar `81, šeretski pričajući ko o čemu, naravno vojska o skraćenju, (***** o poštenju a baba o uštipcima), krećući se lagano ka Ateljeu 212 gde ćemo redak broj nas uživati u bravuroznim improvizacijama Zorana Radmilovića u ulozi Laze Kostića u predivnoj pozorišnoj predstavi „MOJA NEOSTVARENA LJUBAV LENKA DUNDJERSKA, kažem mali broj nas, jer nas je isto toliko znalo ko je Laza Kostić i šta mu je značila njegova ljubav prema Lenki Dundjerskoj, a ostali su pošli da bi izbegli noćne obaveze u kasarni ili pak da se prošetaju Beogradom. Ulazimo u Atelje 212 sedamo u polutami na već rezervisanim sedištima, oko nas razdragani glasovi ostale publike, mahom žena i muškaraca srednjih nostalgičnih godina. Pada mi na pamet pomisao koliko li je njih doslo da doživi svoju novu mladost (možda i njih muči neka njihova grofica Dundjerska) ili pak hoće da se vrati u svoju mladost najlepse godine života, što bi rekao čika Bora Stanković „ Staro, staro mi dajte, ono što miriše na vosak i čist bosiljak“-ne zato što je u staro, prohujalo vreme bilo mnogo bolje i tad je bila nemaština na ovim prostorima, već zato „što je tada bio mlad“, godine mladosti, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, godine bola, sete i tuge za onim što ne možeš da dosegneš da li zbog toga što ona voli drugog ili pak ti je drug već zauzeo. Mnogi su oduševljeni samim foajeom u kome glumci, sadašnji, budući, bivši i propali uz čašicu žestokog vode neke nerazumljive filozofske razgovore. Sedamo na svojim mestima nakon čega se vrlo brzo diže zavesa i predstava počinje. Ne sećam se ni toka predstave ni sada a još manje tada jer ne samo da je proletela u trenu, već sam ja utonuo u svet svojih misli sećajući se saveta moje pobratimke Deske, koja mi je govorila „ne zaljubljuj se, za tebe se ona još nije rodila, ti si pametan i lep momak“ a ja ko za inat njoj napravih grešku te se još pre vojske oženih, mlad bez mnogo iskustva znajući još tad da taj brak ne može da uspe jer je ona bila tri godine mlađa od mene a i psihologija zna da muškarac i žena nikada ne mogu istovremeno jednako da sazru, ali avaj...Kroz misli su mi prolazile slike velelepne crkve u Veneciji SANTA MARIJA DELA SALUTE, koju ni na slici u to vreme nisam video ali u mislima jesam (mnogo godina kasnije kada sam bio u Venciji uverio sam se u to, a ko ne bi verovao Lazi).
Elem devet godina kasnije kada sam vec bio pred razvodom, upoznao sam jednu mladu prelepu devojku, koja je bila u to vreme slaba ko prut, upalih očiju ali lepog belog lica, slatka kao san letnje noći,i pri prvom susretu setih se na trenutak Laze Kostića, cele predstave sa Zokijem Radmilovićem, Lenke Dunđerske, i rekoh sebi (kada sam kao vojnik imao 23 godine života, njoj nije bilo više od 8-9 godina), „zar mi je tako suđeno da doživim Lazinu sudbinu, ali siguran sam bio kao i sada ovog trenutka dok pišem ove redove; da, da ovo je moja Lenka Dunđerska ona ili nijedna više, pobratimka je bila u pravu (taj savet mi je izgovorila kada sam ulazio u adolescentni period, dakle sa 13-14 godina, aha ona se možda nije ni rodila) i bila je i ostala moja Dunđerska zauvek“.
Jedva da sam smogao snage (bila je maturant), plašeći se da ima dečka, da je pitam „da li bi volela da se posle škole prošetamo gradom i popričamo“; ni sam neznajući o čemu bi mi to mogli razgovarati!!!, misleći smo da je bar neko vreme imam u svojoj blizini, da osetim njen glas, njen miris, da osetim kako i šta misli, da je bar 100-inak koraka do kuće moja, ah kakvi smo mi muškarci (ograničeni kad se zaljubimo, nepromišljeni, neracionalni, slabići,...), kad jepristala smao na šetnju, usput sma saznao posle izmenjenih par formalnih i neformalnih rečenica, da živi u mom komšiluku (na šta sam se postideo-ali do tad niti ofd tada nisam nikada obraćao pažnju na devojčice, ne daj Bože iz komšiluka), da je obratila pažnju i ona na mene jer sam je prilikom nekog susreta „značajno“ pogledao, da sam joj simpatičatičan, čak ne sećam se pored ostalog (znala je mnogo o meni) da li sam u fazi ravoda itd...
Bila je hladna jesen, još hladnija zima a mi smo satima i satima šetali i pričali i pričali, jedva da sam uspeo da smognem snage da je poljubim na kraju jedne šetnje, i bio sam gotov ne do ušiju i više od toga. Znao sam da se rodila moja mala Dunđerska, sa svakom šetnjom bio sm siguran u to i sve više su rasle emocije, osećali smo kako nam se duće spajaju u jednu, kako smo samo dve idealne polovine istog srca, kako nam tela postaju slična VOLELI smo se...Ja sam prestao da vozim kola, čekao je stalno u blizini moje kuće kad će u školu, išli smo i vraćali se zajedno i sve viće me plašila pomisao da ću je izgubiti, uskoro će maturski, onda njeno studiranje, „mlada je prevariće je neko“-govorio sam sebi i tu sam pogrešio! Nikada nismo posebno pričali o njenoj porodici, o njenom životu o svemu što sam morao da znam, uvek neki površni komentari o njenima i mojima bez daljeg objašnjavanja stvarne realnosti. I veruj mi LJUBAV nije slepa već ona Vas zaslepi...
Jedne večeri nakon čkole pri kraju školovanja, sačekao ju je pred školom On, nije se ni osvrnula za mnom iako je znala da sam tu i da je čekam, smračilo mi se pred očima, čitav moj dotadašnji život bio je ništavan, mrtav čovek koji hoda i jedva diše, ne sećam se kako sam se odvukao do kuće... „Znao sam“-jedine reči koje su mi se vrzmale po glavi, ni sam ne shvatajući ni gde sam, ni ko sam, ni šta sam jednostavno REFUZ MRTVAK. I kao svi malodušni mužjaci, krenuli su dani opijanja, apatije, svega onog što nisam smeo, nagonilo me nešto jače da baš to činim... Tu i tamo smo se vidjali, počela je da me izbegava i telefonom, draža joj je bila košarka u dvorštu osnovne škole „Radoje Domanović“, tražio sam je svuda, govorio stalno sebi da moramo da rasčistimo stvari među nama, zakljinjao se sebi da ću to uraditi prilikom prvog susreta, a od tad je prošlo 20 godina. Seti se mature mila moja devojčice...
Nakon njene mature, tog leta još jedan grom iz vedrog neba; došla je iznenada kod mene i hladno me pitala“Hoćeš li da me oženiš?“, ni sam ne znam kako sam reagovao: te tražio sam vreme, te govorio joj da je mlada da se uda, da treba da studira i mnoštvo drugih gluposti... nova kardinalna greška: nisam je ni tad pitao „otkud to?“,“idem snjim u Bugarsku na more“-rekla je hladno, „imaš tri meseca da se odlučiš ili se udajem za njega“, još jedan grom iz vedrog neba...
Tvrdoglavost je kažu neki ponekad i vrlina ali istina je da je to najveća mana svakog čoveka! Nakon povratka iz Bugarske počela je naša igra mačke i miša, postao sambezobrazan (ljubomora vodi u smrt) tako da je posle dužeg vremena odlučila da se uda za njega, siguran sam da sam preterao i povredio je, ali opet se nadao da se to neće desiti, sve dok jednog dana ćerka njenih rođaka kojoj sam u tim danima držao časove iz matematike nije rekla: „profesore Nena se u nedelju udaje, rekla mi je da Vam to poručim, kada prolaze pored Vaše kuće da budete na terasi, da će se okrenuti i poslati Vam poljubac...“. Znao sam da me voli i da je luda za mnom, da će to učiniti i učinila je...tog trena bio je moj svečani ulazak u pakao sopstvenog života. Počeo sam da bežim od sebe, iznalazio obaveze, izbegavao kuću, i opijao se, opijao se, pokšavajući da izlečim i spasem svoju dušu, telo se razdvojilo, one dve idealne polovine srca su otišle svaka na svoju stranu...
Jedina pozitivna stvar koja mi se dešavala, je to da smo se ponekad vidjali (i dalje je u mom komšiluku samo malo dalje), kada je dobila sina dovela ga je da se igra u školskom dvorištu (srećniji nikad nisam bio, i sad mnogo volim to dete kao da je moje). Ta vidjanja koliko su mi donosila trenutke radosti, toliko i bola, jer sam gledao moju Lenku Dunđersku a video tuđu ženu, paralelno snjima povećavala se ljubomora a sa njom rastao i inat, koji je po nekom automatizmu izazivao sve ređa viđanja, i na kraju u najtežim trenucima naših života kada mi je majka umrla a njoj otac, nismo se videli više od dve godine, katastrofa... Moj neuredan život pun nezadovoljstva promašenog ličnog života, neredovna ishrana, stalna putovanja u novim projektima, politička jurnjava poslednih desetak i više godina svele su se na to da sma potpuno izgubio zdravlje, i u trnucima bliskim smrti pre par godina, nisam je ni video ni čuo za nju, molio se da me Bog poživi, da je još bar jednom vidim, a nje ni od korova. Strašno sam joj se naljutio verujući da zna šta se sa mnom dešava (klela mi se da nije zmala, da joj niko nije rekao), bolest se razvijala, te sam je sreo tek nakom godinu dana, a kada se poajvila u bolnici bio sam ni živ ni mrtav. Počeli smo gotovo svakodnevno da se viđamo, saznao sam i zašto se udala i da su joj deca već poodrasla,(kasnije sam ih upoznao i još više zavoleo), provodili smo sate i sate u telefonskim razgovorima, ispisali na hiljade SMS-ova i mail-ova, srca su ponovo postala dve idealne polovine istog srca, kada mi se požalila da loše živi s njim, bez razmišljanja sam joj rekao „ a šta misliš ako te pitam da se udaš za mene“ rekla je „udaću se za tebe. Sve je bilo idealno dok nije došao taj famozni četvrtak oktobra 21-og, ove godine, kada je on sve saznao i od tada je nisam ni čuo nit video. I opet izgubih moju Dunđersku, moju groficu, kraljicu medju lepoticama i najlepšu ženu na svetu, moju jedinu životnu LJUBAV, moju srćicu. Srce mi se raspuklo, a lepo sam joj govorio „šest puta da pobegne sa decom od svega, da počnemo iznova zajednički život a sve bi im pružio i njoj i deci“. Ona me je prećutno odbijala a zadnji put mi rekla „da se u stvari plaši, šta ako se meni desi nešto strašno na treansplantaciji jetre, gde će ona sa decom, jel želim da je ostavim na ulicu“, agde sada pitam se? Od tog braka nema ništa, to je samo maltretiranje dece, to nijedno od njih ne razume, malog viđam stalno i srce me boli kad ga vidim onako zamišljenog, izgubljenog u svojim mislima, no njima je važan njihov brak. Pa neka ih, nek sebe uništavaju, to sve budale sebi rade, samo decu da mi ostave... Razočaran sam kao nikada dosad. Doduše više ne pijem pa sam mnogo racionalniji, ali ne mogu da joj oprostim da za skoro mesec dana nijednom nije mogla bar sa službenog telefona da mi se javi, da joj čujem glas, da izađem na trenutak iz Pakla života, ali neka možda nije mogla a možda i nije htela, vrag bi ga znao?
Uglavnom ne verujem joj više ništa, razočaran sam u sve što se ženskim zove, iako je još uvek VOLIM, ali...
U svakom slučaju SREĆAN TI ROĐENDAN MOJA MALA LENKICE DUNĐERSKA, da Bog da da ih slaviš još mnogo mnogo godina a za mene i ne pitaj ionako sam na kraju svog života bez Tebe, i mislim da samo Ti možeš sve ovo da razumeš ukoliko se udostojiš da uopšte pročitaš!!!
„Ljubav je stvar osećanja, a ne volje. Ne mogu voleti zato što hoću, a još manje zato što moram, zato je obavezna ljubav glupost. Ona je prelep cvet, ali treba imati hrabrosti da se ubere na ivici užasnog ponora.“
I za kraj „Kad jednom ljubavi dodje kraj, slabici kukaju, energicni smesta pronadju novu ljubav, a pametni su je vec odavno imali u rezervi.“
VOLIM TE...
Gia
Njeno ime je ... ♥
22. Novembar 2010. 22:50 napisao/la Gia

Kao suze na licu, vetar u kosi, pahulja na ledu..
Kao obrisi tuge, rupice na licu..od smeha...
Kao beskonacnost, vecnost i beskrajna misao...
Proslost, sadasnjost i buducnost...
Uvek neizvesna, neophodna i tajanstvena..Misterija, nikad ne razjasnjena...
Ona zivi u meni...
Ima posebno mesto, druga strana mene...
Moje lice i nalicje..Moj izvor zivota..Radost
Sreca, suze i smeh..
Bez nje sve je nista..., a sa njom i ono malo je i vise nego sto treba..
Uvek ces je traziti i zeleti, a kada je nadjes cuvaj je...
Retka je ona prava...
Ne pokusavaj da manipulises sa njom, za tren moze da te unisti...
Ona me pokrece, dize kad padnem, bez nje nista nema smisla..
Kao latica cveta, kap rose.... uvek, nezna i cista i kad je drugi preziru, ona je iskrena, ma kakva bila...
Jer, njeno ime je ~ LJUBAV ~
Tagovi: ljubav, ime, blog, poezija
Prikazano od 76171 do 76175 od ukupno 76177