Blogovi

Goran
Biblijske Istine
4. Oktobar 2020. 20:43 napisao/la Goran
Božija Reč

Da bismo shvatili koliko je bitno čitati Božiju reč, moramo razumeti smisao našeg postojanja i razumevanje pitanja večnog života i njegovog izvora.

Nalazimo se u vremenu u kojem je duhovnost postavljena na poslednje mesto a trebalo bi da bude na prvom mestu s obzirom na njegovu vrednost.

Mi kao ljudska bića imamo potrebu kako za telesnom hranom tako i za duhovnom hranom. Mada mnogi nisu svesni važnosti duhovne hrane - zato ljudi dolaze do određenih psihičkih deformacija i poremećaja ličnosti u smislu gubitka duhovnog mira i slobodnog života sa nedostatkom ljubavi. Još jednom ponavljam, bez ljubavi i bez razuma i normalnih osobina ljudskog karaktera koji nam je Bog dao tokom njegovog stvaranja.

Mi možemo imati pravu ljubav u srcu jedino ako poštujemo Boga koji nas je stvorio i Božija pravila koja nam je ostavio u kjnizi koja se zove Biblija!
pop_corn
Svratih u mislima.....
1. Oktobar 2020. 17:06 napisao/la pop_corn u književnost
..."Postoje ljudi koji oko sebe šire radost.
Jednostavno, spontano. Gde se pojave – svane sunce. I kad odu našim bićem odjekuju zvona njihovog smeha i njihova radost traži svoj dom u našoj duši.
Takvi su da niko pored njih ne može biti nedotaknut. Kao da su sazdani od nekakvih opeka smeha i igre, dovedeni iz nekog boljeg sveta i nastanjeni kao dobri gosti među nama.
Ozbiljni su kao odrasli i istovremeno jednostavni poput dece. U svojoj radosti pronalaze i snagu. I za sebe i za druge. Poteškoće im ne stavljaju na lice smrknutosti. Vedrina je njihov životni moto.
Neretko poželimo biti kao oni. Ili im barem biti dobri prijatelji. Da se što češće možemo napajati na izvorima njihove ozbiljne bezbrižnosti.
A oni su zaista oduševljeni.
Svime, baš svime, zvukovima, bojama, vetrom, talasima, listom jesenjih toplih boja, dobrom knjigom, novim susretom... Pa ne znaš šta je kod njih najvažnije.
Ili oduševljenje rađa radost, ili njihova unutrašnja vedrina rađa oduševljenje. Kao da se takmiče oduševljenje i radost - ko će više doći do reči.
Hvala životu što takvi postoje.....”
(Znakovi pored puta)
Ivo Andrić
Haruno Sakura
Just a Ghost
22. Avgust 2020. 04:58 napisao/la Haruno Sakura
Znaš, tu noć si umro na neki način. Tu noć kad si mi pokazao da si negde sakrio moju srodnu dušu, zakopao. Sad si samo duh koji progoni moje snove. Tamo baneš redovno, bez upozorenja, podsetiš me na sve što nemam. Na svoju toplinu, poljupce, na moje prste u tvojoj kosi. Da li sam ti ikad rekla koliko volim ljubiti tvoje obraze? Nisam sigurno. Htela sam. Žao mi je što nisam rekla toliko stvari, nisam imala hrabrosti. Zato sada kada se probudim i ti iz mojih snova pobegneš nazad u realnost, imam hrabrosti da ne zaplačem. Nekada sam plakala po cele dane jer, ljubavi, najteže je žive oplakivati. Odugovlačim odlazak na spavanje, a onda odugovlačim buđenje, jer sa tobom sastanak i rastanak jednako bole. Sada sam ja samo jedna prazna nota u svom životu, sena svoje prošlosti. Moji snovi su realnost, najlepša i najbolnija.

valerija
PROLETNJE SPREMANJE
8. Jun 2020. 02:29 napisao/la valerija
PROLETNJE SPREMANJEA

Mrzim velika proletnja spremanja, mrzim jer uvek nekako završe nesretno.a kao za inat uvek počnem od pisaćeg stola i tih par ladlica.
Nacani papirići izrane i odjednom umesto planirang sredjivnja i čišćenja obično završim na podu ćitajući na brzinu napisane redove nečega što mi je u momentu zapisivanja bilo iznimno važno. Ponovo se nameštaju neke slike u očima, prozuje tu i tamo mirisi, pusti se poneka kap očaja ili beskrajno dug uzdah kao žal za proteklim.
Mrzim ta proletnja spremanja u kojima po ladlicama pronalazim tragove krišom pojedenih bajadera ili šeri bombona i tačno se sećam da je to bilo u ono vreme kada sam odlučno držala dijete smatrajući kao i svaka ozbiljna i rešena žena da sam preterala.
Mrzim ih iz milion razloga, zato što podsete, zato što iznedre, zato što me pitaju gde ti bi razum u tom času, jesi li bila naprosto luda. Mrzim ih iz dna duše i zato što ih nikada ne privedem kraju, jer nema kraja svim sitnicama iz tih ladlica nekih prošlih vremna koja su ostavila trag u meni ili na hartiji. Mrzim ih zato što me podsete da sam mogla a eto nisam ili da nisam mogla a eto baš sam htela. Tih malih hartija ponekad se i bojim, bojim se da iznova ne isčile nešto što sam mislila da više ne postoji, a ono tu sažeto u tri rečenice kojima samo ja mogu da uhvatim nit, poneka skraćenica samo meni poznata zaigra iznova ples i postane prava, velika, teška i iznova živa. Pa onda samo uz uzdah opet potrpam sve u fasciklu, ponovo vratim u ladlicu sa pomislima da mi ovo baš i nije trebalo, rešim da proletnje veliko spremanje nikako ne počinjem od njih. Možda na leto ili na jesen ili kad zauji zima. Možda ću tada moći, ko bi ga znao.

Valerija, iz dnevnika bez datuma
Haruno Sakura
Your lie in april
22. April 2020. 22:04 napisao/la Haruno Sakura


Dok sam bila dete uvek su mi govorili da ne pokazujem "slabosti". Ako bih plakala govorili bi mi da prestanem. Sad vidim da svet ne podnosi slabe ljude. Sažvače ih i ispljuje iz svoje utrobe.
Jedna od tih slabih osoba sam i ja. Sve vrlo lako može da me uplaši i brzo pobegnem glavom bez obzira, ne razmišljajući o posledicama. Isto tako brzo trčim prema drugima ne razmišljajući o minskom polju koje se nalazi ispred mene. Bar sam nekad bila takva. Sada sam jednako uplašena samo više razmišljam o posledicama i obavezno donesem pogrešnu odluku.
Osećam se kao da hodam na nekom visećem mostu i želim da se popnem na ogradu i hodam na toj ivici, ali sve o čemu razmišljam je pad. Šta ako padnem i niko me ne uhvati? Šta ako sve to nije vredno?
Istina je da celim svojim bićem želim da rizikujem. Želim da pokažem svu svoju strast i emocije koje mi svi uporno guraju niz grlo, teraju me da gutam samu sebe. Ne radi to niko jer je loš čovek. Oni misle da to tako treba, da je to način na koji svet funkcioniše i da trebam da se prilagodim. Želim i ja da se prilagodim, da budem ono što se od mene očekuje. Da sledim i poštujem sva pravila koja je donio neko pametniji od mene. Bar sam mislila da želim. Istina je da sam mislila da trebam, da je tako lakše meni i svima oko mene. Da ću tako da se usrećim. Zar nije to nešto što svi želimo? Da budemo srećni i da je život na Zemlji raj. Ipak, čini mi se da sami sebi zagorčavamo ovaj život. Da li nam je to u prirodi ili nas je priroda sveta naterala da se prilagodimo?
Na ovaj datum se svake godine nešto čudno desi u mojoj glavi. Želim da hodam na toj ivici. Ne znam da li će me neko uhvatiti ako padnem, ali želim da verujem da hoće. Mislim da ću samo tako uživati i u tom padu, jer za mene to tada ne bi ni bio pad. Bio bi let i uživala bih u svakoj sekundi istog.
A ti? Da li bi bio spreman da me voliš i dočekaš čak i onda kad me mrziš?

Prikazano od 1 do 5 od ukupno 76185