Blogovi

MERI38 je online.
BOL
22. Jul 2019. 21:23 napisao/la MERI38
Vjerujem da u svačijem životu postoji ona jedna bol koje se ne želimo odreći. Svjesno ili nesvjesno, ali ne želimo i gotovo. Neću reći da ne možemo jer ne vjerujem u to. Tako da jedino ostaje da ne želimo. Pitam se zašto? Zašto je tako teško osloboditi se okova kada vas je već neko odvezao? Samo treba ustati i otići. Ali, nekako ne možemo. Okrenemo se, bacimo pogled i ostajemo prikovani. Bez okova! Ponekad ljudi toliko srastu sa bolom, pa kada im ga oduzmete od njih ne ostane ništa. Vjerovatno je to u ljudskoj prirodi. Prvo smo ljuti, bijesni, razočarani i tužni kada nam se desi nešto loše. Onda prihvatimo ćutke, vrištući, plačući, svako na svoj način, ali prije ili kasnije prihvatimo. Prođe vrijeme i naviknemo se, naučimo se da živimo sa tom boli. Zatim prolazi vrijeme, u međuvremenu nam se okreću listovi knjige života i sada je na tim listovima sreća, ljubav, nada, zadovoljstvo... I nije sad u pitanju samo vrijeme, jer puko vrijeme nije dovoljno da se odboli - potrebno je, ali ne i dovoljno, sad je tu mnogo toga što nam daje snagu da idemo napred. I umjesto da nam to bude i više nego dovoljno opet nešto tu ne štima. I o tome gotovo uvijek ćutimo. Sakrijemo ispod osmijeha i šminke tugu zbog toga. Prevarimo druge, ali sebe ne možemo nikad prevariti. Vraćamo se na tu stranicu prije ili kasnije. Svjesni smo da to ne donosi ništa dobro, znamo da se uvijek budi ponovo osećaj straha, gorčine, tuge, boli... Ali, opet se vraćamo ko zna zbog čega....Progutamo knedlu u grlu, obrišemo suzu ako je potekla, pa se vratimo na sadašnje šarene stranice. Zahvalimo Bogu što je to iza nas i sa par opaski ubjedimo sebe da je tako bolje i da smo prevazišli.. Ali..U jednom trenutku desi se ono što mora da se desi. Onda kada odbrambeni mehanihmi popuste i u svijest se oslobodi potiskivano. I šta onda? Nema mnogo izbora. Ili nas ti talasi preplave i udave ili se samo izdignemo, čekamo da prođu i molimo se Bogu da se slijedeći jave onda kada budemo potpuno spremni za njih. A u međuvremenu se pitamo da li ćemo ikada biti spremni. Verujemo u to, ali s vremena na vrijeme se poljulja ta nada i pokleknemo. Ipak smo mi samo ljudi.
valerija
PONEKAD
19. Jun 2019. 00:06 napisao/la valerija
PONEKAD
Ponekad mi je potrebno malo
Jedna lagana stvar
I neka u njoj bude cvet.
Ponekad mi je potrebna tišina,
noć
zavučena u peščani sat.
Ponekad mi je potreban svitac u sećanju,
val u uspomeni
i neka samo moja
pučina.
Ponekad, al samo ponekad
Ne misleći ništa,
Ne želimi da me bog čuva.
Ponekad mi je potrebno malo
Jedna lagana stvar
Al neka bude samo naša
I neka u njoj bude cvet ili ptica
Tek onako ponekad
Za neka
recimo davna vremena



Valerija
AlexaT88
Opet kisa pada,vetar jako duva...
18. Jun 2019. 22:49 napisao/la AlexaT88 u javne
Padala si i onda kad je ona nosila kisobran sareni
kada nisam je moga poznati,dok kisa je padala jaka
ali tada pridje mi covek sa mindjusom,
pita me ima li kakav autobus ili neki kombi,
mokar do pojasa,sa cigarom u ustima,
ja mu rece Mali dobar si covek,
ali ja cekam jednu zenu,pomeri se u stranu da moze proci ako mi dodje,
stigla je u pravo vreme jedna zena,ali to nije bila ona,
rece mi love00311 da nemas neku cigaretu da pusim malo,
ajde nemoj pusiti ja joj rece,
love00311 ona mi rece ali ja sam pusacica,
samo sam se okrenuo i nastavio cekati zenu sa sarenim kisobranom...nastavice se...
SvemirPutnik
P o s l j e d n j a S u z a
16. Jun 2019. 12:10 napisao/la SvemirPutnik
Suza u oku umiruće, voljene
biser stvara
Te sa svojim umom
s naporom razgovara
Je li to čin upotrebe tvoje
posljednje snage
To je zbog moga rastanka
od osobe drage!

Dragi suprug
tvoje, umiranje će osjetiti
Pa će te ovaj dan
na Božji nagovor posjetiti
U željenom naručju
uz obje tuge ćeš umrijeti
No ljubav vaša je besmrtna;
neće do kraja vremena izumrijeti!

Sjećati će se onih dana
kad ste, uvijek zajedno bili
Svoju ljubav niste
Niti, tren, pred ikime sakrili
Za tugu osobito
za plač kod drugih ste znali
Ako se čin i zbio
ponekad presretni zaplakali!

Sjećati će se onih noći
kad ste strast u sebi osjetili
U vaše vrijeme života
divne krajeve svijeta posjetili
Nade utkali u snove
koji su za vas jedno bili
S vama na sreću,
i drugi ljubav u jednu zbili!

Sjećati će se onih jutara
kad ste rano ustajali
Niti ni na jednoj prepreci,
i nikada posustajali
Išli mjestom držeći se za ruke
i veselo smijali
Čineći tugaljive sretnijima
jer ste ih nasmijali!

Sjećati se onog lijepog
što ste u sebi zadržali
Teškoće, sve zamke životne
nezamislive izdržali
Gdje god li kojim putevima,
preprekama prošli
Zbog te ljudske, zle sudbine
na cilj niste došli!

Tvoja Suza, neće usahnuti
niti može umrijeti
Ljubav vaša je svevremena
te neće izumrijeti
Neće nestati!
U vječnosti će pjesnikovoj ostati
Umjesto kapi tuge
njegovim ćeš pjesmama postati!

Ana Elizabeta!
Posljednji put si me pogledala
Nježno stisnula ruku…
Volim te Dušo - tiho si dodala
Zatim si se smirila
Ukočeno u sivi strop zagledala
Sklopivši ti oči…na tvoje lice
suza za suzom, meni je padala!

Svemir Putnik
Haruno Sakura
Heart Defects
4. Jun 2019. 02:00 napisao/la Haruno Sakura


Dragi prijatelju, volela bih da ti kažem sve o sebi. Verujem da ti je teško dopreti do mene, vidim da se trudiš, ali prijatelju, priznaću ti da je to uzalud. Nemam ja mnogo godina, a nemam ni malo, sasvim dovoljno. Dovoljno da mogu reći kako sam videla razne boje ovog života. Neke su mi bile predivne kao zalasci sunca, neke maglovite kao prizemni sloj troposfere, a neke mračne kao kišna noć tamo gde nema žive duše. Svaka od njih imala bi neku melodiju, jer prevazišli smo neobojene filmove bez tona. Volela bih da ti mogu reći, prijatelju, kako sam i gde odrasla. Možda bi onda video na mom licu iscrtane ceste i makadam kojima sam nekad jurila. Rekla bih ti da sam se, umorna nakon tih podviga, rado krila pod zvezdama svojih snova. Znaš, moji snovi bi uvek imali istu pozadinu iako bi svi bili drugačiji. O tome ne smem pričati. Plašim se da će mi neko ukrasti snove. Čini mi se kao da sam već gledala kako ih gubim, krade mi ih jutro svaki put kad pokuca na mom prozoru. Jednom sam i živela san koji se krije iza svih mojih snova, čekao me svako jutro kad se probudim. Znaš li šta se desilo? Tako je, i iz njega sam se probudila. Jednoga dana ću se, prijatelju, probuditi i iz ovog našeg prijateljstva. Ujutro će me dočekati šamar svih reči koje je moje srce nemarno izgovorilo. Pitaće me te reči zašto sam eksponirala osećanja koja one sa sobom nose, a moje srce će se kajati jer je snilo samo još jedno isto koje će ga razumeti. Neko drugo srce koje će ga voleti uprkos svim njegovim anomalijama. Zanemeće pred svojom slabosti, i to će ga uvek sprečavati da kaže sve ono što je u njegovim dubinama. Ovo srce ima neobičnu vrstu pamćenja, a to je da zna da je najslabije bilo onda kad je verovalo. Nekad misli da pamti uzalud jer je mnogo puta napravilo sličnu ili istu grešku. Ponekad nađe neku utehu za svoje mane, a onda se seti da su i one deo njega i da nema nikoga drugog za okriviti.
Da li je smešno ili žalosno što znamo da negde uvek ima nešto gore, a opet je nama najgore? Da li je sreća samo stanje uma? Želimo li biti srećni? Ja bih volela, a opet nekako uspem to sabotirati. Možda ni meni moje srce više ne veruje.



Prikazano od 1 do 5 od ukupno 76177