Blogovi

Haruno Sakura
Sanšajn
21. Jun 2018. 23:00 napisao/la Haruno Sakura
This blog is password protected.
Enter Password:
valerija
Trenutka ja se sjećam
5. Jun 2018. 22:57 napisao/la valerija
Trenutka ja se sjećam


Šetam dugim, mermerom popločanim kejom tek uz obalu Neve. Osluškujem krik galeba koji se meša sa tihom muzikom Čajkovskog koja dopire sa obližnjeg zvučnika, dok se gotovo bešumno otvaraju mostova. Započinje labudov ples belih noći Sankt Peterburga.
Negde duboko u meni odzvanja glas velikana pa kao u transu šapćem

Trenutka ja se sjećam

Trenutka ja se sjecam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko prividjenje, kao tajna,
i ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje taste,
tvoj njezni glas mi pjevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu maste.

No, doba minu.Vihor njezni
rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
i lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatocenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuca, nalik mrenju.

Al stize dusi probudjenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano prividjenje
i ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruce,
nov zivot u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
i ljubav sja, i teku suze.

Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
‘Moja je krv moj put do tebe’

Aleksandar Sergejevič Puškin

I svaku reč, svaki stih tek ovde osećam svom silinom dok se u meni rasčlanjuje ludilo samoubilačke, krvnički nemilosrdne brutalne ljubavi koju nisi izdržao.
A opet, čisto radi utehe pomislim, samo se setih tog trenutka koji je odavno prošao, a ja sam i dalje tu na mestu kojim su velikani šetali i koji su po svoj prilici u belini noći nemogavši da pronadju svoje zvezde utapali tugu gledajući horizont rumen od sunca znaju da će za koji minut iznova izroniti kupajući ih svetlošću. Čarolija koja se doživi tada isto tako je samo trenutak koga se večeras sećam. A bele noći njih ipak treba doživeti.
Možda je ovo impresija ili samo sećanje ali je u svakom slučaju bio nesvakidašnji doživljaj.
Iz dnevnika pod naslovom Sankt Peterbug i u njemu ja.
Valerija
valerija
O ŽELJAMA I KOJEČEMU
22. Maj 2018. 19:40 napisao/la valerija
O ŽELJAMA I KOJEČEMU

U današnje vreme nekako stalno vidjam natpise kakve su ti misli tkav ti je život, ili pazi šta želiš neke želje se ipak ostvare... ima ih još o joj koliko i nekako mi se čini da je, s tim u vezi, nekako sve predimenzionirano. Naime želim da kažem da nije sve u tome šta mislimo, želimo ili priželjkujemo kao ni to kojim intenzitetom se meri jačina želja. Stvari tu ipak stoje malo drugačije. Doduše moja profesija nema nikakve veze sa željama ali prosto mi se čini da postoji nešto što se recimo zove iskustvo, a to opet znači da sam na temelju proživljenog, izvukla zaključak. Recimo, u detinjstvu sam silno želela da postanem nešto izmedju pevača i plesača gledajući Kabare. E sad što se tiše konstitucije, dikcije i scenskog pokreta to bi bilo i izvodljivo, ali šta uraditi sa glasom koji niko ni u okviru horskog pevanja nije želeo u svojim redovima. Dakle džabe meni jake želje kada je C dur nedostižan. U suštini moramo biti svesni vlastitih mogućnosti i želeti ono što možemo i dosegnuti. Ko ume da menja oktave neka slobodno želi svoju pesmu koja će ga proslaviti, ali šat fali matematičarima, biolozima, žurnalistima, krojačima, frizerima. Dakle sve je tu i sve je želja u pitanju su nijanse koje će nam omogućiti da svoje želje proživimo ili bezbolno samo odsanjamo. A i to nije tako loše jer ponekad su snovi čarobno lepi, daju motiv i snagu za dalje.

O željamo i koječemu

Valerija
valerija
ZVONO
21. Maj 2018. 11:31 napisao/la valerija
ZVONO

Toga dana je jedno obično zvono na vratima, ne naročito prodorno i ne naročito uporno, uspelo da rastera iluziju stvaranu gotovo četvrt godine. Njemu je verovatno zvučalo kao alarm na kolima koja upravo neko pokušava da obije pa je u neverici, ostavljajući me otrčao, doduše, tek pošto se uverio da je slučajni namernik nestao. Meni je pak ličilo na potmulu zvonjavu crkvenog zvona u nekoj dolini zaodenutoj maglom, ali i kao upozorenje, kao vraćanje u stvarnost. Uistinu je tako. Jednom kratko jednom dugo pa još jednom kratko, par trenutaka tišine sa obe strane vrata i zvuk koraka koji se gube.
Često mi se vraća ta slika. Tužno zaodenuta sećanjima na sve što je moglo biti da se tada zvuk zvona nije oglasio i utešne reči koje se potom izgovaraju. Fascinanto je što je prst sudbine ( da ne kažem onoga ko je pozvonio ) odlučio umesto nas. Da je tebalo, dogodilo bi se. Ovako ostaje nedorečeno pa to stavljam u isti pretinac pod nazivom sećanja. Ništa sem strepnje nije preostalo. A i ona pokatkad ume da tumara snovima pred jutro, ume da muči dugo, dugo dok se jednom, bez ikakve najave izgubi u prostranstvima neostvarenog. Ali ... pa svako od nas ima nešto neostvareno, jer da nije tako šta bismo želeli.

iz dnevnika bez datuma

Valerija
Haruno Sakura
22.
22. April 2018. 22:26 napisao/la Haruno Sakura
Danas sam se osvrnula i pogledala u svoj život. Pomislih ono što se čuje često ovih dana, kako vreme brzo prolazi. Zaista, večeras nemam puno da kažem, da koristim razne metafore, niti da se razbacujem slovima. Želim samo da ostavim uspomenu na sećanje koje imam od prije tačno godinu dana. Želim da kažem sebi da se stvari, ljudi menjaju brzo, prebrzo. Samo ja stojim i osvrćem se na vreme u kojem sam osetila taj delić sreće i strah od onoga što osećam danas.
Srećan mi 22. april.



Prikazano od 1 do 5 od ukupno 76196