*sun
5. Septembar 2018. 06:19 napisao/la *sun
Lejla je bila naizgled obična devojka. Pored par pegica na nosu fizički je ništa nije izdvajalo iz mase. Kod kuće su je čekali neplaćeni računi iza vrata, i debela teta Kata, prodornog glasa ispred njih, vlasnica stana koja je čekala novac za unazad tromesečnu neplaćenu kiriju. Lejla je bila daltonista što je krajnje ironično išlo u prilog njenom životu. Beskrajno smenjivanje sivih nijansa na semaforu, čekanje i trčanje su joj bili rutina. Radila je u domu starih, i pomagala starim ljudima iz zgrade. Volela je to. Takođe je volela uz staru ploču bake Jasmine da sluša o njenoj ljubavi i mladosti.
Legla je i razmišljajući o problemima i životnim poteškoćama, pomislala je na cvetni oproštaj od sveta, u bašti, okružena cvećem i drvetu oraha ispod kog je visila o konopac.
Probudila se na čudnom mestu, u hodniku naspram kojeg su bile stepenice koje su vodile do vrata, nekoliko njih. Ispred svakih je pisalo:,, Vrata koja budete izabrali će biti vaš večni raj ili pakao". Niz dugačak hodnik tražila je ljude i dozivala, nikoga nije bilo, tražila je izlaz. Posle bezuspešnog traženja izlaza, shvatila je da je jedini izlaz iz tog hodnika su stepenice koje vode u raj ili pakao. Ako postoje samo pakao i raj, kako je moguće da su četvoro vrata ispred nje? Bila je ateista i nije verovala da pakao, raj ili Bog postoje, već da su to zablude koje će držati ljude pod kontrolom, izmišljena pravila koja se moraju poštovati kako bi otišao u raj ili za one koji krše pravila - pakao. Njeno mišljenje je bilo da odlaziš tamo gde misliš da zaslužuješ biti. Bez straha otvorila je srednja vrata.
Bio je to grad u kojem živi, nekako drugačiji, bio je u bojama koje je videla. Videla je zelenu travu, plavo nebo, žuto sunce, crveni kišobran, na sivu boju zgrada se ježila, jer siva boja je jedino što je videla u svom životu. Misleći da ovo što vidi i nije tako loše, verovatno ovde ne postoji teta Kata niti oni računi iza vrata, ovo bi verovatno trebalo da predstavlja neku vrstu tog famoznog raja. Zagledana u sve te boje od predmeta, tkanine, drveća, cveća nije gledala u ljude koji je okružuju. Neko je povukao za ruku, okrenula se i videla užas, devojčica bez lica. Podigla je glavu i videla da svaka osoba, od deteta do starca nema lice, nema nos, nema usta. Počela je da vrišti, niko se okrenuo nije. Uplašena prizorom sakrila se iza žbuna, misleći da će biti napadnuta, posmatrala je ljude bez lica kako negde žure, decu u parkovima, bila je tišina. Apsolutna, jeziva tišina. Čak ni ptice, insekti, pacovi iz šahti nisu proizvodili zvuke. Pitala se kako uspevaju da obavljaju svakodnevne aktivnosti koje uključuju komunikaciju sa ljudima. Oprezno je izašla i polako hodala do tržnog centra u kojem su se nalazili ljudi bez lica i videla je da u radnjama ne postoje kase, cene svih proizvoda su bile okačene i plaćalo se bez komunikacije, novac se ubacivao u nekakav automat u koji trebaš uneti broj proizvoda i ubaciti novac. Bioskop je bio prazan a filmovi su se automatski puštali i ponavljali, bili su nemi, poput Čarli Čaplina. Razmišljala je o mogućnosti da je svet u kojem se nalazi prikaz budućnosti našeg sveta. Bezlični ljudi su bili slični robotima, bez potrebe za smejanjem, komunikacijom, emocijama, bez sreće, tuge, bez ičega. Više se nije prepoznavao pol, niti se znalo za naciju niti veru. Bezlični ljudi radili su u svom automatskom svetu sve automatski, bez razmišljanja i bez sopstvenog mišljenja. Izgubili su jedino što ih je razlikovalo od drugih, svoja lica. U mom svetu bila sam lišena boja, a u ovom svih zvukova osim zvuka mog glasa.

BEEP, BEEP, BEEP.

-Dobro je, to je bio samo san.
Komentari
AlexaT88 13. Septembar 2018. 23:16
0 glasova
Valerija mislim da nisi u pravu sto se tice kritike u vezi sminkanja
AlexaT88
Pogledaj sve komentare (8)