Haruno Sakura
22. Mart 2019. 23:15 napisao/la Haruno Sakura
Ti i ja smo postali snopovi vlakana neodređenog smera. U mojim očima.
Nikada se više nećemo sresti. Nećemo se nikada voleti. Meni će to nedostajati. Ideja o našoj ljubavi, sve ono što smo mogli imati, a ja sam žrtvovala. Zbog?
Strah. Primarna emocija koja nije naučena. Urođena, genetski programirana reakcija na preteći ili bolan podražaj. Zar nije zanimljivo koliko ta emocija utiče na nas.
Ljubav nikad nije bila nešto u čemu se snalazim. Ne znam kad, ni da li je osećam. Možda je to nešto što usput nisam naučila, kamoli namerno istražila. Zašto bih kada samo na pomen iste, ja osećam strah. Jer strah je moja prva primarna emocija. Nju najbolje poznajem. Sa njom sam provela najviše vremena. Družeći se i svađajući.
Gledam ljude na ulici zajedno i pitam se da li se oni vole i da li znaju šta je ljubav? Kako znaju? Boje li se?
Iskreno mislim da nikad nisam pridavala veliki značaj ljubavi. Sad kad gledam te ljubavne veze razmišljam da li je ljudima to stvarno toliko bitno.
Onda se setim tebe. Mislim, da li je moja ljubav izgrađen dom sa tobom? U mojoj glavi, naravno. Ne znam, rekoh, ne snalazim se. Volela bih da mogu znati kako se ti osećaš. Volela bih osetiti. Prvi put stvarno želim svet videti tuđim očima. Tvojim.
Ovako znam, sama gledam tamo gde sunce zalazi i pitam se želiš li taj pogled ikad sa mnom podeliti?



Komentari
AlexaT88 7. April 2019. 22:59
0 glasova
WONDERFULhappy00651
AlexaT88
Pogledaj sve komentare (2)