Boban
9. Oktobar 2014. 14:29 napisao/la Boban
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, uspešni diplomata Kraljevine Jugoslavije, velikan evropske književnosti i intelektualac - Ivo Andrić, rođen je na današnji dan devetog oktobra 1892. godine u mestu Dolac kraj Travnika.

Tačno 50 godina od svog prvog pojavljivanja u književnim vodama (1911), kada je u časopisu Bosanska vila objavljena njegova prva pesma "U sumrak", ovaj Travničanin postaje dobitnik najprestižnijeg priznanja u domenu književnosti - Nobelovu nagradu koja mu je 1961. godine uručena za roman "Na Drini ćuprija", kao i za celokupni dotadašnji rad na "istoriji jednog naroda". U obrazloženju je stajalo da "njegova proza sadrži epski naboj kojim prati ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje".

O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi, strahu, neizvesnosti, nesigurnosti, slabosti, stidu, drskosti, mržnji i zavisti, ali i borbenost i upornost samo su neke osobine o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio:


* Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
* Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.
* Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu. Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
* Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.


* Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
* Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.

*Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

* Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri. Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
* Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe. I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.
Komentari
Nema komentara. Prijavi se ili Registruj se da budeš prvi/a.