Idi. Ostavi mi samo malo
daha.
Malo sebe i malo mene.
K'o pticu bez krila
sto leti bez straha,
il' neki cvet sto preti da svene.

Ostavi mi sliku, ili garderobu.
Neku prostu
tebi nebitnu stvar.
Znacu da je cuvam.
Da je gledam, da je volim.
Da joj sebe dam.

Neka to bude uspomena
da ne pamtim
samo lose sate.
Jer,
na kraju, kad odes,
i jedino obicne stvari
ostaju sa mnom
da me shvate.

Ja neću više izustiti reči
što ljubav i sreću govore
jer čim ih izustim
u ništa se pretvore.
Neću govoriti kako mi nedostaješ,
u mislima te prizivati,
osećati tu si
a znati da samo u snovima traješ.
Neću više da sanjam
kako se naše senke ljube
a znati, kad svane
one se ponovo nekuda izgube.
Ja jesam tiranka,
al' svoje duše ranjive,
pa od obična oka dva
ja vidim oči tople, sanjive.
Nemaš ti ništa s tim,
ti spavaj mirne savesti,
a i ja neću više od ničega
svoje snove plesti.
Pa jutro kad dodje
parati ih poput Penelope,
a ti, ako i vidiš ponekad krvavi trag u snegu;
nije moj - ranjene neke košute to su stope.