Kratke urbane priče

#1 30. April 2012. 11:45
Kratke urbane priče
dadoh baba seri dvesta kinti da pokupi srcu jer su kreteni hteli da zovu organe...krenuh pijanim korakom da platim muziku...pevaljka me ponovo navuce na ogromne grudi ,ovlas dodirnu usnama moj obraz i tiho rece : ma bice sve u redu , zivot je teska *****...pozeleh da joj spustim glavu na te sisetine i odspavam snom deteta jedno nedelju dana ali me presece pogled harmonikasa...gorila sa nacional geografije je za njega riki martin...nekako nabodoh izlaz i tu se zapanjih !lik u ogledalu je bio crnji od otiraca na podu...u glavi sam imao samo jednu misao zeleznicka stanica ...treba da nadjem stanicu...nisam znao ni gde sam , ni zasto , ni koji je dan a ni godina , znao sam samo da sam dosao vozom...a putujem vozom jer moze da se pusi...da da cigareta,to mi treba cigareta...prevrnuh dzepove nigde nista ...to me je dotuklo ...umreti negde bez cigarete...i bas me boleo tuki za umiranje i za to sto ne znam gde sam ali umreti bez cigarete je trgedija neopisiva...I danas ponekad probam da se setim zasto sam uopste bio u pancevu...ali ne vredi...doci ce mi glave crne rupe .
Poslednje ažuriranje 8. Decembar 2016. 18:27 od iva ♥.
Sve ce to o mila moja............
#2 30. April 2012. 17:09
A vreme leti

Ponestaje mi izgleda volje da budem aktuelan...dugo nisam bio u zoru na reci, nema vise onih maglovitih i mamurnih jutara...Taxisti navuces osmeh oko glave ...a onda maznes jogurt iza prodavnijce...Neke divne knjige su mi verovatno u podrumu ali kljuc od katanca je "tu negde"....Neke divne zene su mi verovatno u rokovniku sa koznim koricama ali i on je tu negde...suvise sam star da pisem nesto ljubavno a da ne bude suza , a drugovi moji su biseri rasuti...i da li su vise uopste drugovi? svako me novo poznanstvo prvo digne do zvezda("o ti si tako interesantan")...kasnije ide po principu: "glumac" daj nesto smesno....A onda me baci u bezdan...Zvacu je iduce nedelje...Uzasava me misao da od cunamija...postajem obican talas !..Moram da popravim vremeplov!...Ili nabavim ogledalce kao Keba !
Sve ce to o mila moja............
#3 30. April 2012. 22:28
jedva je nadjoh ! bese davno

Sedeo je na simsu Beogradjanke i prvi put u zivotu se nije plasio visine , mada i nije gledao dole , sarao je pogledom po tom divnom gradu . Vreteo je slike detinstva , mladosti , bioskopa , kafana i svega onoga sto ga je vezivalo za taj neobicni , dragi grad. Pokusao je da se seti svih devojaka i da li im se naselje vidi odatle . Ali ga je jos ubijala sednodnevna glavobolja i spoznaja da je potpuno sam . Razmisljao je da li je stvarno bas sve proverio i bio je totalno zbunjen kuda su to ljudi mogli da odu , kako su bas svi negde nestali. Na stolovima u bastama pice je bilo nepopijeno ... Radnje su bile otvorene , automobili sa kljucevima u bravama . Sve je bilo normalno samo ljudi nije bilo nigde...Radio je sve ono sto je zeleo ..spavao u Hayatu...razbijao od klope u Skadarliji...Vozio trolu od Krsta do Slavije...Popio sve vino u Ruskom caru...Svima na Neogenu se najebao keve i niko mu nije odgovorio ...cak i oni sto bi i na dooope progovorili ...kupao se go u Terazijskoj cesmi ...oblacio se i presvlacio u najelitnijim buticima ...vikao i psovao za skupstinskom govornicom ...driblao zamisljene protivnike na Marakani ...sa zeljom da ga neko uhvati , uhapsi , pojuri ali ne , nista se od toga nije desilo ...Okrenuo je milion telefonskih brojeva i znanih i napamet i nigde nije cuo ono ...halooo...Ali zasto bas on ?...Sta je to njega sacuvalo?...I da je cak u nekom glupavom filmu zar se posle nedelju dana ne bi pojavila strasna riba da zajedno spasavaju svet...da film , bese takav sa Vil Smitom ali se nije secao kraja...Na kraju je bio ubedjen da sanja samo nikako ne moze da se probudi...I tako je i dosao ovde gde jeste ...Skocice dole i sve ce ponovo biti kao pre...Svratice kod majke na rucak i nazvati voljenu zenu da prosetaju Tasmajdanom ...Uzeo je dobar zalet i setio se vica...skacem lasta plivam baterflaj...0setio je vetar u kosi i fantasticno ubrzanje...Pitao se koliko sekundi ce proci do onog strasnog tuuup ?...Ali i nedoumica da nije prenaglio ?...I tada je osetio vibriranje i cuo zvono mobilnog , milionitim delicem sekunde se setio da mu je to nov broj i da ga samo ONA ima...Ali bilo je kasno i da posegne za njim ....
Sve ce to o mila moja............
The following users say Thank You to for this useful post:
#4 29. Decembar 2013. 18:46
Naleti neki neočekivani vjetar i nanese nešto pjeska na moju plažu Misli, pomjeri učmala pješčana zrna, sruši neki pješčani dvorac ili zvijezdu, izbriše jedno "Volim te" urezano u pjesku, podigne prašinu, i Misli preoblikuje pješčana stihija . Bude to jedna nepregledna pustara sve dok se prašina ne slegne, vjetar ne utihne, a onaj novi pijesak zajedno sa starim ne postane jedna izmjenjena, brojnija pješčana skupina. Sagrade se neki ljepši dvorci, ucrta veća zvijezda, upiše neko novo "Volim te", plaža Misli postane mali raj, idealna turistička destinacija za probrane turiste. Tu idilu prekinu vjetroviti periodi; jedni sa sobom donesu, a drugi odnesu pjesak, i sve dok bude tako Misli će živjeti, imaće posjetilaca, biće raj i pustara, a kad vjetrovi utihnu i padnu kiše, plaža će postati blatnjavo smetlište koje prožima miris crkotine, tu, pokriven zemljom, u luksuznom ili sasvim skromnom kovčegu, prebivaće samo ustajalo blato i smrad.





Reklamiranje drugih sajtova je strogo zabranjeno na forumu !!
Poslednje ažuriranje 29. Decembar 2013. 18:59 od aurora.
#5 26. Mart 2016. 14:41
Još jedno jutro me uhvatilo nespremnog. Na prevaru mi je otvorilo oči, tek da shvatim da je tvoja blizina bila samo san... Slike na zidu... prazno mjesto u krevetu... Mrzim rano ustajanje; dan ranije počne, duže traje, više vremena za razmišljanje, za nedostajanje... Fališ... Što da se lažemo i da ćutimo o tome... Fališ...Fali buđenje prije tebe i da te gledam dok spavaš... Fali da se probudiš pored mene, pogledaš me, pokušaš da me privučeš i poljubiš... Fali da ti se otmem iz zagrljaja, brzinom svijetlosti ustanem iz kreveta i šmugnem u kupatilo... Fali da se vratim poslije desetak minuta, ti me gledaš dok prilazim krevetu, vraćam ti se u zagrljaj, nastavljam prekinuto... Fali da se osmijehneš... Ma, fališ...
Brzinsko tuširanje... ni gotovo vrela voda mi više ne prija... ne poslije onih zajedničkih tuširanja... Fali dodir tvog mokrog tijela i blaga strepnja da će neko naići i skontati da smo zajedno pod tušem... Doručak... ne volim sam da jedem... Pospanim korakom na posao... Rekoh li već, fališ? I fali "Jutro, njene pospane oči..."
Krademo Bogu dane... samo za nas. I prije rastanka pravimo planove za novi sastanak. I nije da nema i u tome neke draži, samo, nisam više za te rastanke i ne podnosim ih više tako dobro. Bole, jebeš ga. Nećemo se lagati, a ni ćutati tome; ne stidim se priznati – bole. Onako podmuklo, tiho, iznutra. Ko vojnik precrtavam dane na kalendaru... i mrzim ponedjeljke, utorke, srijede... mrzim ih od momenta kad osvanu i tek kad odbroje svoj zadnji sekund postanu mi dragi, jer... jedan manje u nizu dana čekanja...
Noći me dobijaju na poseban način. Bace mi tvoje slike, neke drage momente, neke riječi, pisma, poruke pred oči i ostave me samogg... Bježim od tuge, ne dam suzama, branim se osmijehom... Nekad uspije, nekad baš i ne... Nekad je jednostavno previše...
Ljubav je slepa, preskace potok i tamo gde ga nema
The following users say Thank You to for this useful post:
#6 8. Oktobar 2016. 22:25
Ubistvo s’ predumišljajem jednog Ravangrada
24.03.1999.
Dok se veče šeretski protezalo ulicama grada , on pomisli :
-Ako malo požurim, stižem na vreme svojoj kući ?
Pusti koraku na volju put lomljenog trotoara i poznatom stazom, duž koje je obicno sreca, naniza nekoliko ulica. Nesvestan njihovog postojanja, one se redjaše jedna preko druge, isprepletane kao gliste na udici sa jučerašnjeg pecanja na Mostongi.
Opojni miris ranoga proleća pokida na tren neprospavanu boru sa njegovog pomalo umornog lica a turskom kaldrmom , trostrukim redom bodjoša okićenom, iz poznatog pravca u već ustaljeno vreme ,projezdi stari fijaker, u vremenu i prostoru, zaostalog čika Pište.Ni topot vranca ne pokida njegovu tanku nit snovidjenja.
Korak na korak.
U Zmaj Jovinoj, prve svetiljke otimaše svetlost od mraka a po licu bezobrazno belih fasada ,dugačka senka ,iskrivljenog lika, isprati tupi eho njegovih koraka.
Baci pogled ka gizdavoj crkvi koja izvirivaše iz mraka ,sa velikim satom ,na kojem je obično vreme stalo. Stražari tako ona čelo Ćelavog trga u samom srcu grada, koji ni izgladnelom psu lutalici nedade povod za obeležavanje, kao spomenik bez spomenika.
Sa balkona Gradske kuće ,pršte maleno jato poštara divljaka,koji u spiralnom luku iznad sumornih krovova grada, odlepršaše u nepoznato.
Ovaj grad je zamro, pomisli i nastavi da redom, po ko zna koji put, prezivljava svoje rodjenje,pa školu,detinjstvo pa mladost...eh...a kao nemi svedoci nizaše se sokaci, parkovi pa opet sokaci.
Da se približava periferiji grada upozori ga maleni, trošni most koji teče preko kanala a sa njega ,pljunu u mutnu vodu tako da želja, koje nije ni bilo otpliva bez povratka.
Iza poslednje kuće, miris duboke brazde i buka traktora orača ,pruži se pogled širokom ravnicom uzoranom znojem ratara ,seljaka .
Sa leve strane vojni Aerodrom i stražar lenjo kao da odbrojavaše dane i uz obično -dobro vam veče- nesvesno ga prodje u par koraka a tamo preko puta,raširenih vedja, čekaše ga njegova kuća, kao majka.
Moja kućica, moja slobodica, pomisli i tada grunu...........zasvetli i ugasi.

......................................................................................................

Naša zemlja je večeras u 19,55 mučki napadnuta od strane NATO-pakta. Na vojni Aerodrom u Somboru i njegovu okolinu, je palo nekoliko raketa i kako nezvanicno saznajemo ima i zrtava.
#7 28. Novembar 2016. 00:16
RITAM SUDBINE

Ako uhvatimo trenutak u kom smo u stanju da izmenimo sudbinu, ako ga prepoznali, onda je isčekivanje nešto što će nam omogućiti da se odupremo i sve ostavimo onako kako jeste.
Da nam danas liči na juče i nije tako loše, pod uslovom da je juče bilo zadovoljavajuće. U monotoniji svakodnevice skrivena je sigurnost. To je kad znaš da ćeš ujutru čim ustaneš, ogrnut kućnom haljinom, ispijati kafu i biti sam sa sobom. Potom polako otpočinje dan, lagana muzika u kuhinji, gde je već pripremljen doručak. Žamor koji se čuje iz susedne sobe oglašava da se i ostatak porodice probudio i da se sprema jutarnji tornado. Gužva koja potom sledi, a koja nervira, kada jednom prestane, tako nedostaje. Podeli se osmeh, ili poneki prekor. Sa bliskom osobom kuju se planovi, sastavljaju spisakovi za kupovinu, planira godišnji odmor ili kako će se provesti paznici. Mozda sve to liči na prethodni dan, na prethodnu nedelju, na prethodnu godinu, ali kada jednom nestane nismo mi srećni što smo izmenuli sudbinu, mi patimo za prošlim danima i želimo ih ponovo.
Kada se svesno upušta u rizik da se ovako nešto menjaš, kada se odvažiš da budeš taj koji će prepoznavši trenutak i izmeniti tok dana samo zato da ne liči na jučerašnji izgubićeš svakodnevicu, sigurnost u tim malim, običnim stvarima. Možda će ti se učiniti da letiš, da osvajaš neosvojena prostranstva, možda ćeš na trenutak pomisliti da je u tebi sva sreća ovoga sveta sabrana. Dan ti neće ličiti na juče, ali da li ćeš znati kako ćeš preživeti sutra.
#8 28. Novembar 2016. 08:48
Dogodovštine jednog samca
Zavesa

1.
...i dođe dan kada počneš da živiš sam. Tiho, jeste. Mirno, jeste. Niko ti ne zvoca i to je, ali...
Odlučim danas da po prvi put promenim zavesu. Gledam onu staru, pokušavajući zapamtiti suštinu ove za mene krajnje nove operacije. Skidoh je lako. Cimnuh i ona slete sa malenih štipaljki sve u šesnaest.
E sada nailazi teži deo...Postavim novu zavesu na kauč, kad ono ne lezi vraže a ona ni slična prethodnoj. Neke čipke i dole i gore, neki kanapi i dole i gore...majkoooooo, pa šta je ovo?
Zastanem da studiozno i naučno priđem rešavanju ovog problema i naravno, bistar kao i uvek zaključim šta je dole a šta gore.
Popnem se na kauč, zakačim jednu stranu, postavim stolicu i pređem na nju do termo peći pa na drugu stolicu i zakačim i drugu stranu. Jednostavno, zar ne? Vratim se na termiku (ma ko će se hiljadu puta penjati i silaziti) zakačim sredinu i moj problem osta napola rešen. Sistemom eliminacije, pola po pola, zakačih je tako celu. Simetrija ubilo se!

Skočim dole da se na trenutak divim svom urađenom poslu kad ono...?

...o majkooo nešto ne štima. Ono gore mi nešto široko i čipkasto a ono dole ružno i suženo...ufff...zeznuo sam se, čini se.
Pomalo besan, mrzim da ovako mudar čovek radi dvaput isti posao, ono jest komplikovan ali...
Cimnem je od besa, slete sve u trideset dva.
Ma ti ćeš mene...?
Okrenem je i istim redosledom, kauč, stolica, termika, stolica, nazad, stolica, termika, kauč...ejjjjjj stoppppp! Zavrte mi se u glavi, ruke me bolu od branja banana u vazduhu ali skočim da se nauživam uspešnosti i genijalnosti svoga uma.
Od muke samo što ne pojedoh vlastite „bele bubrege“ !?

Pa sada tek nevalja.
Ovaj put ono gore mnogo nešto usko, jedva pola prozora pokri a ono dole...ma da, to treba gore o majkoooooo...!
Malo je reći da pošizeh na odvratnu zavesu, jednim potezom je pokidah i mislim da sam postigao bar rekord u skidanju zavese ako ne u kačenju.
Ponovih operaciju po treći put leteći sa kauča na stolicu pa na peć pa na...kao da sam krila dobio. Jednostavno lebdim i kačim! U sebi mrmljam i proklinjem ali čvrsto rešen da završim započeto.

Pogledam i ne mogu da se čudu načudim?
Jest ovo komplikovan i složen posao koji iziskuje svu genijalnost moga bića...ali ipak...JE DRUGI PUT BIO ONAJ PRAVI PUT!
Zavesa osta naopako okačena ali će me zapamtiti kada ću je sledeći put zameniti!
The following users say Thank You to for this useful post:
#9 8. Decembar 2016. 11:20
DETINJSTVO

Dok brzim korkom napuštam malu železničku stanicu u meni treperi tup osećaj povratka. Osećam kako se zaustavlja nekoliko radoznalih pogleda na meni, dok prelećem preko omanje grupe koja se zatekla tu. Pratim pogledom mesto gde se voz zaustavio, i jasno vidim ponovo se kreće, a odmah potom se gubi u daljini, dok zvuk njegovih kočnica otegnuto zaurlava vazduhom. Sa perona praćena tim zvukom izlazim na ulicu. Čini mi se užom a kuće koje pamtim sada mi izgledaju manje. Kao da ih je vreme skupilo, a naizgled ništa se nije menjalo.
U mislima pokušavam da se setim kada sam poslednji put bila tu. Da li je to važno? Tu sam, u malom gradu koji vraća izgubljeno. Sedam utaksi, a put sivkastoplav sa zelenkastim odsjajem kao da se raduje.
Tišina u varošice. Hvatam ritam, jer posle buke velegrada ta tišina bubnja i klepeće. Gledam igru smaragdnozelene svetlosti teških i toplih krošnji. Tek povremno, izranja jači zrak sunca, da bi odmah potpm nestao. A onda lagani vetar zaigra, pomeri liske praveći talase, da bi u samom vrhu, izronio komadić modrog, suncem okupanog, neba. Komdić neba koje pamtim.
Sećam se ulicea I detinjstva. Ukrašena su alejom bagrema. Ispred svake kuće uzdizao se jedan, sa uzdužno izbrazdanom korom na stablu iznad kog se uvujaju elipsasti listići, a u maju, zabele se čitavi grozdovi cveta. Kuće sa okeržutim prozorima vise nema. Sada se šepure beli prkoseći. Još tražim prepoznatljiv zvuk škripe zasuna koji se čuo uvek u isto vreme. Pred podne, pre zvuka crkvenog zvona. I dok bi se u kuhinji postavljao sto, njihova škripa kotrljala se ulicama. Lagano, lenjo, od kuće do kuće, od prozora do prozora, sve dok se i poslednji ne zatvori. Potom sve utihne. Opusti ulica zaodenuta podnevnom žegom i mirisima bagrema koji se meša sa tek skuvanim jelima.
Ponesena sećanjem vrpoljim se dok pogledom tražim ono čega nema. Umesto bagrema bolno mi se osmehuje novi stanar drvoreda. Egzotično drvo se umiljava. Šapuće da budem strpljiva. Kao da njegove grane pevaju kako će jednom zablistati. Okrećem se. Stid me obuzima. Znam, nikada više ulica neće biti ista. Možda će za koju godinu biti lepša, mirisnija, ali pred podne zasuni neće zaškripati, bagrem neće zamirisati, a ni ja neću bosonoga istrčavati da proverim jesu li baš svi u kućama.
Detinjstvo i njegovi mirisi ostali su negde daleko iza mene. Samo još sećanje kazuje da sam nekad bila tu.
Svi imamo sećanja. Svako sećenja neka je priča. Moje je ovo. Valjda zato što sam izlazeći iz kola, na vrhu jezika osetila poznatu slast. Nisam sigurna da li je to slast sećanja, detinjstva ili nekog usamljenog bagrema u daljini.

Valerija
The following users say Thank You to for this useful post:
#10 8. Januar 2017. 02:10
'Vako se pregovara u Ministarstvu!
2.

Ja sam ti jedan hronično nenaspavani tip i to veče legoh u osam na spavanje jer bože moj, sutra imam važne pregovore u Ministarstvu.
To popodne sam odvezao kola na popravku ali kao i svi majstori, opet je nešto zbrzio, kočnice ne rade kako treba te odlučih putovati busom. To je jedno rutinsko putovanje, u zadnjih godinu dana bilo ih je na desetine i „rutinski“ navih mobilni da zvoni u 6.00 jer bus polazi u 6.15...ono, sat vremena kafarenje, spremanje itd i stižem petnaestak minuta ranije...sve po planu, tako to kod nas ide.
Tako i bi. Meračio sam kaficu do 7.00, prija ova prva jutarnja, baš prija i stigoh za koju minutu autom do autobuske, parkiram ga i na šalter po kartu.
-Dajte mi molim vas jednu kartu do Beograda.
-U koliko sati?
-Za ovaj prvi autobus u 6.15.
-Kako u 6.15?
-Pa zar ne ide više autobus u 6.15, u meni počne da kipi i u trenutku skidoh sve svece prevoznicima i našoj balkanskoj nepreciznosti.
-U 6.15????
-Da gospodjo, ŽELIM DA PUTUJEM ZA BEOGRAD U 6.15, DA LI VAM JE JASNO?
Naroguših se sav a vidim ona me gleda zblenuto.
Htedoh da nastavim konverzaciju jer imam u arsenalu dosta „kočijaškog“ rečnika, kada mi pogled nesvesno pade na veliki zidni sat iznad njene glave. Zastadoh u čudu. Pa sada je 7.05. O majkooooo.........Stidljivo se okrenuh i bez reči napustih red za karte.
Šta sada?
Uvek, ali uvek imam bar jednu rezervnu varijantu i po tome sam poznat, te se brzo vratih i zamolim je da mi proda kartu za autobus koji polazi u 8.00.
E tako. Izadjoh zadovoljan, zapalih zasluženu cigaretu i onda mi odjednom prostruji:
-Pa jebote, autobus vozi tri ipo sata, dok stignem taksijem u Ministarstvo ode pola sata. Znači kasnim ceo sat!
Šta sada? Hoće li Ministar čekati toliko? Neće!
Ma jebo me pun autobus, okrenuh se i naravno ne vrativši kartu sedoh u auto i pičiiiii za Beograd. Ko jebe kočnice.
U Vrbasu mi izlete hitna pomoć, delići su me delili od udesa ali sam JASNO znao da je taj konj kriv a ne ja. U Sirigu je jedan traktor toliko kilavio da se umalo popeh na prikolicu sa sve autom ali opet je naravno ON kriv a ne ja. Dok sam došao sebi od uzbudjenja naiđe raskrcnica i ja ti mrtav ladan skrenem za Zmajevo. Pa valjda znam kuda se vozi za Novi Sad? Hiljadu puta sam prošao tim putem. Ne moram ni da razmišljam, čak.
Posle petnaestak kilometara, avaj, videh da sam se zeznuo. Okreći pa nazad. Ma dobro je, nije mnogo. Ode mi samo petnaestak minuta.
Ulazim u Novi Sad i neću autoputem, ko bi se naplaćao ovih putarina, već idem starim putem koji takođe poznajem kao svoj džep. Skrenem desno. Znam da je to prečica. Nisam išao tim putem ali da probam.
Posle desetak minuta oko mene industrijska zona, put sve tanji i tanji a na kraju...njive. O bogo mojjjjj...opet se zeznuh! Okreći, pa nazad.
Pogledam na sat a ono pregovori samo što nisu počeli.
Tada mi sinu!!!!!
Izvadim telefon i :
-Ćero stavi kafu. Tata će danas da gostuje u Novom Sadu kod svoje miljenice. Ljubim te. Stižem za pet minuta.
Ma biće još pregovora ali ljubavi i pažnje koju poklanjamo deci nikada dosta.
Hehehe ....
Sva vremena su +1. Trenutno vreme je 11:00.