Blogovi

Christian
Slobodnim devojkama umesto šminke
13. Januar 2016. 13:14 napisao/la Christian
Zovem se Kristian. Imam 26 godina i ne bavim se lutanjem ni na Leptirici, ni na Facebooku, ne bavim se odlazcima u prljave kafiće, kladionice... Ne bavim se prevarama devojaka, ne vučem crte bele, ni nargilu, ni travu, ni duvan. Svoj adrenalin ne napajam sa ludom vožnjom, izazivanjem incidenata u nekom virtuelnom svetu.

Sebi sam stvorio svoj realan svet, internet koristim u poslovne svrhe uglavnom, a svoj kapital stvaram apsolutno poštenim radom. Moj svet je grafički i multimedijalni dizajn, moj svet je zdrava priroda, zdrava muzika, zdrav životinjski svet i zdravi ljudi, pošteni i iskreni i poverljivi prijatelji. Put na kojem hodam u tom svom svetu ka mojim ciljevima je jednosmeran, zdrav i jasno definisan, i ja ponosno hodam na tom putu.

Nedostaje mi saputnica, koja je spremna u svakom pogledu sa mnom stvarati nove, isključivo zajedničke ciljeve i planove.Spreman sam prihvatiti i spojiti zdrave, poštene, iskrene i realne planove devojke koja je spremna koračati sa mnom.

Devojke koja je inteligentna, zdrava, sposobna, kreativna, zrela, ozbiljna, koja nije ovisna o mobitelu, koja nema kompleks više vrednosti, i koja ne živi sa zabludama i kojoj nisu u prvom planu skupocenosti, šminke, kojoj nije stalo do provoda i avanture, lude vožnje. Devojke koja je zainteresovana za porodičnu harmoniju, slogu, ljubav, poštovanje, i koja svoj šarm, lepotu i fatalnost ne prosipa na jeftini način.

Stvorio sam ozbiljne, iskrene, i poštene namere za žensku osobu sa realnim osnovama, i istrajaću u išćekivanju pojave osobe koju tražim!

Devojka koja je sebe pronašla čitajući ovaj tekst, neka se ne ustručava javljati se. Pokušajem ništa se ne gubi! Ne stavljam u prvi plan lepotu, godine ili mesto boravka!

Kontakt: kristdesign@live.com

Hvala na čitanju!!!
Doroti
Jedan trenutak tebe
30. Septembar 2015. 17:39 napisao/la Doroti
Koliko puta su mi neka usta rekla nešto? Koliko puta su me pogledale nečije oči? Koliko je energije potrošeno na sve te susrete a većine se čak i ne sećam? Međutim, od svih energija samo je jedna ostavila blagi pozadinski trag u meni. Zašto? Zašto još uvek prija? Šta je to što nas veže za nekoga, to nešto što ostane?

Sećam se trenutka kada sam te pustio da odeš. Tada sam osetio najveću bol u ovom životu koji je zauzeo moj oblik. Kako su dani prolazili, iz nanetog bola razvila se patnja koju sam prihvatio kao sasvim logičnu pojavu ispoljenu nakon prekida ljubavi. Međutim, sada znam da je ta patnja, jednim velikim delom, bila apsolutno pogrešna. Nakon prekida ljubavi, patnja laže osobu da je nešto izgubila, pritom krijući kako ne može da vrati trenutke koji više ne postoje. Sada shvatam da ja zapravo ništa nisam izgubio, poput najlepšeg osmeha još uvek si tu. Negde duboko u meni tvoja energija je živa. Pustio sam te i drago mi je. Time sam učinio nešto jako važno – naučio sam te da promene ne donose ništa novo. Velika je iluzija to što mislimo da će se nešto bitno promeniti ako neko nov uđe u naš život. Da li se zaista nešto promeni ili je sve splet istog sa ponekom nebitnom nijansom različitosti koja je više vizuelna? Suština je da sve ostane isto a mi i dalje verujemo kako smo otkrili nešto novo – nešto drugačije. I tako, poput svega što nema dovoljno vremena da nauči, mi stalno lutamo do sledećeg istog, sve do onog trenutka kada nas povodljivi um ne ubedi u ispravno ili godine opomenu da postaje kasno. Kada bi život trajao hiljadama godina, tek tada bismo shvatili kako prava osoba, zapravo, i ne postoji. Pitaš se, zbog čega je tako?

Znaj, ljubav je energija. Svaka energija vremenom splasne i promeni se. To je normalno. Umesto da to prihvatimo, da u nama ostane trag nečeg lepog, mi patimo od želje za trenucima koji se nisu dogodili, o kojima smo maštali i kojima smo se u dubini sebe nadali stvarajući od njih nekakav cilj koji se nije ostvario. Razmisli. Da je univerzum konstantan, ništa ne bi nastalo kroz njega a sve što je nastalo kroz njega, baš kao i ljubav, samo je energija sklona promenama. Ljubav ne oseća, čak i kada mi patimo, jer ona ne zna da stvara patnju, baš kao što ne zna koliko ulepšava svet. Učini mi nešto, u ljubavi budi ljubav – raduj se! Samo jedan deo patnje iskoristi, onaj koji nas uči i daje nova znanja. Zato, važno je razumeti. Niko nije rođen za jednu osobu, veze su samo energija prolaznog momenta, svaka ljubav je jedina u datom trenutku a samo jedna ostavlja trag u svakom trenutku. To si ti. Ti si trag u meni. Zbog toga i nisam tužan. Taj komad energije traje, tako je prelep i nesvestan sebe. Mi smo ti koji mu pružamo postojanje. Ti i ja. Ljubavi nema ako nema u kome da se javi. Na kraju, nije ni važno to što se tela raspadaju. Možda se neki komad nas jednom seti, nekada, kada drugi budu doživljavali svoje trenutke, ne znajući pritom, da su naša tela odavno nestala i pretvorila u nova sva. Pogledaće i oni ka nebu baš kao i mi. Život je pogubljen, a noć mi šapuće. Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.




Odlomak iz romana"Refren" autora Andrije Jonića
Dabetić
Žao mi propuštenih prilika
28. Jul 2015. 23:52 napisao/la Dabetić
Zaljubim se u Nju svaki put kada mi je dosadno. Zaljubim se čim otvorim četvrtu limenku piva. Počnem da volim kada se dočepam tastature i Word-a. Olovku i papir odavno nisam uzeo u ruke i ne znam na šta bi to ličilo. Čvrsto sam ubeđen da bi se slova posvađala, a papir sam od sebe zgužvao.

Sledećeg dana se zaljubim i u Nju. Svaki dan je neka druga Ona. Svaki put mi se dopadne devojka s kojom sam mogao biti. Dakle, dopadaju mi se Propuštene Prilike. I često se zaljubljujem u devojke s kojima sam već bio.

Ali, to dopadanje i zaljubljivanje je svaki put drugačije: Propuštene Prilike imaju bezbroj romantičnih šetnji, dešavanja, putovanja, poljubaca, smeha, suza. Imaju čak i svađe, čisto da Drama ne bude monotona. Nepredvidljive su. Svaki poljubac i osmeh i svaku svađu dobro izrežiram. Naravno, posle svađe se odmah seksom pomirimo.
Žao mi Propuštenih Prilika.



Moje ponovno zaljubljivanje u devojke s kojima sam već bio su pomalo dosadne i imaju dva puta. Jednim putem sam već prošao i nije mi se svidelo. Verujem da se ni njima nije svidelo. Za ovaj drugi put samo ja znam. Možda i neka od njih, ali to nije isti put.
Moj put je bolji od Nje jer:

Pisao bih joj osećanja i kada mi nije dosadno
Imao bih više vremena za držanje za ruke
Poljubio bih joj sve mladeže, ne bih samo jedan favorizovao
Voleo bih je i u nerazumevanju
Vatali bismo se više u njenoj sobi dok joj ne dođu njeni
Prihvatio bih seks na krovu zgrade jer ovaj put neće biti glupo
Otišao bih s njom u drugu državu zbog njenog posla
I naučio bih jezik. Našao bih posao
Ljubio bih je u taksiju
Ne bi me mrzelo da ustajem pre nje
I definitivno bih se napio tu noć u gradu i ne bih prošao tom ulicom kojom nikad ne prolazim. I ovog puta bih ga udario pesnicom po sred nosa i pravdao bih se da sam pijan. O posledicama bih razmišljao nakon pogrešnih postupaka.

Zato je ponovno zaljubljivanje u devojke s kojima sam već bio dosadno. Svako dešavanje u mojoj glavi je suprotnost onoga što se već desilo. Mi se već znamo i nemamo nameru da opet pokušamo drugim putem.

Glupo je što mi mašta ne dopušta da izmislim i treći put koji bi bio nepoznat. I mi bismo bili nepoznati. Opet bih je upoznao. Možda bismo se drugačije i više voleli.

A o njima, s kojima nisam bio, koje ne poznajem, koje bih rado voleo, o njima ne razmišljam jer mi je spontanost najlepša.
Dabetić
Lažu da je staromodno
28. Jul 2015. 23:41 napisao/la Dabetić
Pošalji joj pismo
odvedi je na kolač
provozaj je na biciklu

Lažu da je staromodno.

Prošetajte parkom
uberi joj maslačak
otputujte negde vozom

Lažu da je staromodno.

Ispiši joj sonet na zidu
otpevaj joj pesmu pod prozorom
gitaru zasviraj

Lažu da je staromodno.

Kupi joj mandarine
odnesi joj plejlistu na CD-u
pitaj je za ples

Lažu da je staromodno.

Pijte vino na krovu zgrade
kupi joj knjigu
odvedi je u pozorište

Reci pred svima da je voliš

Lažu da je staromodno.
Simke
- SVI TRENUCI PROVEDENI SA TOBOM -
4. Februar 2015. 22:23 napisao/la Simke
Da mi daju mrežu za hvatanje vremena, skupio bih samo one trenutke provedene sa tobom. Sve drugo ostalo bi po strani, zaboravljeno i čuvano za neki drugi film, a u ovom našem, najvažnijem, bilo bi mesta samo za nas dvoje.

Ti bi igrala sve uloge, i one najbolje, i one najgore, kao što si ih igrala u mom životu, navlačeći uvek nove kostime…

Trajao bi onoliko koliko smo trajali i mi, ne bih izostavio ništa, ni jednu jedinu sliku, ni jedan jedini trenutak. Počeo bi tvojim mahanjem sa terase i spuštanjem niz stepenice, tvojom kosom u velikom kadru, onda tvojim usnama i osmehom, i na kraju odlaskom niz reku, daleko.

Ti lagana i nedostižna, laka kao obećanje, a nedostižna kao život proveden sa tobom…

A ja kao nemirno more kome ne znam ni ime, kao nedosanjani san po kome smo plovili zajedno…

Film bi bio samo nama razumljiv, sastavljen od naših pogleda, dodira i nežnosti. Niko ga ne bi pogledao osim nas dvoje. Prisetio bih se svega, svih naših tajni, milovanja, muzike, one tvoje smešne žute jakne i autobusa broj 83 koji je bio linija koja nas spaja i razdvaja, koji te donosio i odnosio, i na kraju ukrao jednom zauvek…

Prisetio bih se svega, posebno trenutka kada sam te prvi put poželeo, a ti se nasmejala i rekla mi da sam lud. Posebno one noći kada je sve stalo i kada smo disali kao jedno.

I sledeće, i sledeće, sećaš se...

Ali da ne nabrajam, znaš već na šta mislim …

Proći će godine, hoće, to je ono čega se najviše plašim. Poverovaćeš nekome, ubedićete u ono što ja nisam uspeo, i pretvorićete u nešto što ti nisi, niti si ikada bila. Dobićeš prsten, kumove, decu, novu familiju i novu tvrđavu koja će nemilosrdno da stoji između nas dvoje.

Proći će mladost, kao što su prošle sve one mladosti pre ove naše…

Proćićemo i mi, ovakvi, ludi i zaigrani, dobićemo neka nova lica, neke nove uloge mnogo teže od ovih današnjih…

A proćićemo i nas dvoje, tada, jedno pored drugog, već strani i daleki, možda poraženi i umoreni, sigurno drugačiji, obećani drugima, verni i neverni, bez onog sjaja i snage da promenimo bilo šta.

Poželeću te i tada, kao što te želim i sada, ali to više neće biti ista želja.

Kao što ni ti, tada, nećeš biti ista žena?!

Ovu današnju želju ništa ne može da ugasi, ni vreme ni ljudi koji stoje između nas a tadašnju sumnjam da ćeš moći da zapališ tek tako…

I večeras bih da te raznežim, k’o nekad, da privučem uz nas sve one dobre snove. Da te mazim i šapućem sve ono što ne sme da se kaže naglas pred drugima…

Fali mi sve naše, priznajem, posebno ona lakoća dok smo zajedno.

Fali mi sve tvoje, i ono banalno, najbanalnije, ono čega ni sama nisi svesna a najviše onaj neodoljivi osećaj kada znamo da zagrljeni možemo da osvojimo čitav svet.

Najteže mi je da pišem o tebi, bez tebe, kada sam kao brod bez luke i obale koji se trudi da bude svuda a nije nigde. Saplićem se od sopstvenih reči koje mi se otimaju i pokušavaju sve vreme da ti kažu samo jedno…

Koliko te …

Staću ovde sa željom da moj udaljeni glas dođe do tebe. Da ponovo povuče suzu, sećanje, ili bar da izmami osmeh…
Volim kada usnama miluješ moje reči, volim slike koje budim u tebi, volim trenutno za oboje i mislim da nije pristojno voleti nekoga toliko…

I na kraju, da mi daju mrežu za hvatanje vremena, sastavio bih sve ono što ima veze sa tobom, sve ono što si bila, sve tvoje zaboravljene sitnice, sve tvoje ulice i sećanja, sve tvoje reči i sva tvoja lutanja koja si mi naglas govorila…

I u svemu tome tražio bih način da dođem do tebe, i bojim se da ga ni tada ne bih našao.

Jer me ne želiš, niti si me ikada želela onako kako žena želi muškarca…

Jer me ne voliš, niti si me ikada volela onako kako sam ja voleo tebe…

Onako do kraja, kao u ovom tekstu…

Onako do kraja, kao u ovom životu…


Autor: Stefan Simić
Prikazano od 1 do 5 od ukupno 3367