Pretraga
VALERIJANA (1837)
zeleneoci (1632)
**Lepotan** (1566)
DIJANA (1523)
Sara (1471)
Mery (1383)
Nenad.Goran (1189)
anadiomena (1098)MuLti blogovi
U našem narodu ima puno sujeverja.Evo, na primer, pogledajte fudbalere.Neki od njih imaju toliko rituala pre izlaska na teren da ponekad nismo sigurni da li vračaju ili rade vežbe zagrevanja. Ja, da kucnem u drvo, nisam preterano sujeveran. Mada, svi koji me poznaju tvrde suprotno. Čak umeju da kažu i da sam najsujeverniji čovek kog su upoznali. Na to im samo kažem da se pomere s mesta. Napravim dva koraka unazad, pljunem, kažem pu pu daleko bilo...I gotova priča.
Ja sujeveran?! Pa dobro,ajde, možda i jesam malo. Ali nisam ni imao puno izbora jer su mi u familiji skoro svi sujeverni. Mama, tata, brat,sestra, baba , deda,pa drugi deda i druga baba , zatim tetka , teča, stric, strina, ujak. Eto, njih 13! Onda sam morao i ja, da ne ostane baš na tom broju 13! Sećam se, kad sam kao dete razbio ogledalo, svi su govorili da to sa sobom nosi 7 godina nesreće. Što naravno, nije bilo tačno, škola je ipak trajala 8 godina. To su bile muke. A nije ni moglo biti bolje, kad su me namestili da budem trinaesti po redu u školskom dnevniku.Nije mi jasno kako su misli da tako naučim nešto i školu završim.Najviše jedinica sam dobijao iz matematike jer nisam želeo tačno da izračunam koliko iznosi 10+3, 16-3, 9+4, 6+7...Napišem ja da je to 14, pa kud puklo da puklo.Naravno rezultat je uvek bila jedinica. U jednom trenutku došao sam na ideju kako da razbijem maler oko dobijanja jedinica u školi. Pre odlaska na časove nisam gledao prvi program na TV-u , ubeđen da tako neću dobiti keca. Nažalost ,nije upalilo.
Jednom se desilo da sam na putu do škole pronašao detelinu sa četiri lista. Silno sam se obradovao.
-Pašće neka četvrorčica danas! -lako sam protumačio znak. Međutim ,vratio sam se iz škole sa 4 jedinice. Znak je ipak znak.Drugar iz razreda mi je preporučio da na putu do škole izbegavam da stajem na šahtove sa okruglim poklopcem .Kaže, on je stajanjem na takav šaht navukao sebi gadan maler. Naravno, ni izbegavanje šahtova mi nije popravilo ocene .Tek kasnije je drugar spomenuo da je njegova nesreća bila u tome što je zgazio otvoren okrugli šaht.
Ni na fakultetu nije bolje. Kad odlazim na ispit, majka iza mene obavezno prospe lavor sa vodom.
-Za sreću! - vikne uvek.
Slaba vajda i od toga. Taman da se Dunav i Sava izliju ne bi mi pomogli ,a kamoli 2 litre vode iz lavora.Taj naš običaj ne pomaže ni komšijama iz zgrade koji se redovno kližu po stepeništu za vreme svakog ispitnog roka. Posle jednog mog neuspelog izlaska na ispit tata je prigovorio mami, da je znao da će mu roditi takvog idiota, namerno bi sedeo na ćošku stola, pa da se nikad ne oženi. Još je dodao i da zna da potkovica donosi sreću ali da zbog toga ne mora da hrani celog konja. Tog dana je tata bio posebno nervozan, jer nas je posetio odžačar i umesto sreće doneo polugodišnji račun. Pa je tata umesto za dugme morao da se uhvati za novčanik, koji mu je, istini za volju, odžačar mnogo bolje očistio nego odžak.Kad god bi morao nešto da plati tata je govorio kako je znao da će dati novac jer ga je ceo dan svrbeo desni dlan.Kad bi ga svrbeo desni to je značilo da će dati a svrab na levom dlanu je značio da će dobiti novac. Zapravo i jedno i drugo je verovatno značilo da mu je vreme da opere ruke...
Ono što je definitivno, nama porodično retko šta polazi za rukom, bila ona oprana ili ne. Često se osvrnemo na to da ''ključ'' našeg baksuzluka možda leži u tome što tata na venčanju nije preneo mamu preko praga kao što je red. Ni sam ne znam koga da krivim, da li oca što nije bio malo jači i uporniji, ili majku što je imala 113 kilograma? Eh, da je tada majka smršala barem 13 kilograma , pa da živimo kao sav normalan svet.
=---------
napisao Srđan Dinčić
Ja sujeveran?! Pa dobro,ajde, možda i jesam malo. Ali nisam ni imao puno izbora jer su mi u familiji skoro svi sujeverni. Mama, tata, brat,sestra, baba , deda,pa drugi deda i druga baba , zatim tetka , teča, stric, strina, ujak. Eto, njih 13! Onda sam morao i ja, da ne ostane baš na tom broju 13! Sećam se, kad sam kao dete razbio ogledalo, svi su govorili da to sa sobom nosi 7 godina nesreće. Što naravno, nije bilo tačno, škola je ipak trajala 8 godina. To su bile muke. A nije ni moglo biti bolje, kad su me namestili da budem trinaesti po redu u školskom dnevniku.Nije mi jasno kako su misli da tako naučim nešto i školu završim.Najviše jedinica sam dobijao iz matematike jer nisam želeo tačno da izračunam koliko iznosi 10+3, 16-3, 9+4, 6+7...Napišem ja da je to 14, pa kud puklo da puklo.Naravno rezultat je uvek bila jedinica. U jednom trenutku došao sam na ideju kako da razbijem maler oko dobijanja jedinica u školi. Pre odlaska na časove nisam gledao prvi program na TV-u , ubeđen da tako neću dobiti keca. Nažalost ,nije upalilo.
Jednom se desilo da sam na putu do škole pronašao detelinu sa četiri lista. Silno sam se obradovao.
-Pašće neka četvrorčica danas! -lako sam protumačio znak. Međutim ,vratio sam se iz škole sa 4 jedinice. Znak je ipak znak.Drugar iz razreda mi je preporučio da na putu do škole izbegavam da stajem na šahtove sa okruglim poklopcem .Kaže, on je stajanjem na takav šaht navukao sebi gadan maler. Naravno, ni izbegavanje šahtova mi nije popravilo ocene .Tek kasnije je drugar spomenuo da je njegova nesreća bila u tome što je zgazio otvoren okrugli šaht.
Ni na fakultetu nije bolje. Kad odlazim na ispit, majka iza mene obavezno prospe lavor sa vodom.
-Za sreću! - vikne uvek.
Slaba vajda i od toga. Taman da se Dunav i Sava izliju ne bi mi pomogli ,a kamoli 2 litre vode iz lavora.Taj naš običaj ne pomaže ni komšijama iz zgrade koji se redovno kližu po stepeništu za vreme svakog ispitnog roka. Posle jednog mog neuspelog izlaska na ispit tata je prigovorio mami, da je znao da će mu roditi takvog idiota, namerno bi sedeo na ćošku stola, pa da se nikad ne oženi. Još je dodao i da zna da potkovica donosi sreću ali da zbog toga ne mora da hrani celog konja. Tog dana je tata bio posebno nervozan, jer nas je posetio odžačar i umesto sreće doneo polugodišnji račun. Pa je tata umesto za dugme morao da se uhvati za novčanik, koji mu je, istini za volju, odžačar mnogo bolje očistio nego odžak.Kad god bi morao nešto da plati tata je govorio kako je znao da će dati novac jer ga je ceo dan svrbeo desni dlan.Kad bi ga svrbeo desni to je značilo da će dati a svrab na levom dlanu je značio da će dobiti novac. Zapravo i jedno i drugo je verovatno značilo da mu je vreme da opere ruke...
Ono što je definitivno, nama porodično retko šta polazi za rukom, bila ona oprana ili ne. Često se osvrnemo na to da ''ključ'' našeg baksuzluka možda leži u tome što tata na venčanju nije preneo mamu preko praga kao što je red. Ni sam ne znam koga da krivim, da li oca što nije bio malo jači i uporniji, ili majku što je imala 113 kilograma? Eh, da je tada majka smršala barem 13 kilograma , pa da živimo kao sav normalan svet.
=---------
napisao Srđan Dinčić
Poštovani čitaoče, vreme koje ti je potrebno da pročitaš ovaj tekst, proporcionalno je vremenu koje prosečan Srbin provede u vožnji automobilom uz nove cene goriva.
Na benzinsku stanicu koja šljašti kao Las Vegas i izgleda kao centar za svemirske letove, polako ali uz puno buke ušunjao se mali, crveni automobil, marke ''Zastava 101''. Ovaj broj 101 pored imena mogao bi lako da simboliše i broj trenutnih kvarova na njemu, a što se ''Zastave'' tiče, u ovom slučaju bila je odavno na pola koplja. Proćelavi mršavko koji je upravljao ovim vozilom šrafcigerom je otvorio poklopac za rezervoar i sramežljivo pozvao debeljuškastog pumpadžiju.
- Koliko da sipam? - pitao je pumpadžija uperivši crevo kao revolver u sirotana.
- Do pola - promrmljao je mršavko- Prodao sam neku zemlju, pa mi se može.
Možda je uzbuđenje zbog velike investicije učinilo svoje, ali sirotanu vozaču se učinilo da mu je više vremena trebalo da otvori rezervoar, nego što je debeljku trebalo da sipa gorivo. Kada je završio svoj posao, pumpadžija je odložio crevo i prišao vozaču, pri tom šireći sa obe ruke najveći džep koji je ovaj ikada video. Sirotan je drhtavom rukom primakao svoj novčanik pumpadžijskom džepu.
- Koliko da sipam?- pitao je sa strahom u očima.
- DO KRAJA! - osmehnuo se pumpadžija.
------------
napisao Srđan Dinčić
Na benzinsku stanicu koja šljašti kao Las Vegas i izgleda kao centar za svemirske letove, polako ali uz puno buke ušunjao se mali, crveni automobil, marke ''Zastava 101''. Ovaj broj 101 pored imena mogao bi lako da simboliše i broj trenutnih kvarova na njemu, a što se ''Zastave'' tiče, u ovom slučaju bila je odavno na pola koplja. Proćelavi mršavko koji je upravljao ovim vozilom šrafcigerom je otvorio poklopac za rezervoar i sramežljivo pozvao debeljuškastog pumpadžiju.
- Koliko da sipam? - pitao je pumpadžija uperivši crevo kao revolver u sirotana.
- Do pola - promrmljao je mršavko- Prodao sam neku zemlju, pa mi se može.
Možda je uzbuđenje zbog velike investicije učinilo svoje, ali sirotanu vozaču se učinilo da mu je više vremena trebalo da otvori rezervoar, nego što je debeljku trebalo da sipa gorivo. Kada je završio svoj posao, pumpadžija je odložio crevo i prišao vozaču, pri tom šireći sa obe ruke najveći džep koji je ovaj ikada video. Sirotan je drhtavom rukom primakao svoj novčanik pumpadžijskom džepu.
- Koliko da sipam?- pitao je sa strahom u očima.
- DO KRAJA! - osmehnuo se pumpadžija.
------------
napisao Srđan Dinčić
Ukoliko me ubuduće neko pita u čemu je primarna razlika između muškarca i žene, bez oklevanja ću odgovoriti – u načinu kupovine. Polni organi, hromozomi, anatomija unutrašnjih i spoljašnjih genitalija i ostale sitnice su daleko iza toga...
U ovo doba godine aktuelne su novogodišnje odluke i iskoristiću priliku da jednu svoju odluku podelim sa vama. Nikad više ne idem sa devojkom u kupovinu. Nikad, nikad, nikad. Ni u ludilu.
Nije mi teško da obrazložim zbog čega.
Sve je počelo potpuno naivno.
-Ljubavi,bliži se Nova godina. Je l' bi mogao da mi praviš društvo dok kupujem neku krpicu koju ću da obučem za doček? -pitala me je devojka jednog decembarskog prepodneva.
-Mogao bih, zašto da ne - odgovorio sam olako, kao svaki naivni i nepromišljeni tupan.
U tom trenutku zaista sam bio uveren da njena kupovina ne može da izgleda drastično drugačije od moje. Dakle, uđem u prvu prodavnicu koja mi se nađe na putu, pružim ruku ka prvoj stvari koja je izložena do ulaza i obratim se nasmejanoj prodavačici.
-Evo ovo ću...
-Želite da probate prvo?
-Ne nema potrebe, vidim odavde da mi je taman.
Zahvalim se na usluzi , platim, odem kući i tamo shvatim da sam kupio pantalone nekoliko brojeva manje i da su šanse da moje dupe uđe u njih jednake šansama da fudbaleri Srbije uđu u finale Svetskog prvenstva. I kraj priče. Po meni, tako treba da izgleda kupovina, a ne...uf, odma` se iznerviram kad se setim.
***
Prvo je usledilo prikupljanje informacija koje su od velikog i presudnog značaja za izbor garderobe. Već po tome moglo se naslutiti da sledi jedan dugotrajan i mukotrpan proces. Dakle, da bi se donekle izgradila ideja šta to treba kupiti, mora se odgovoriti na nekoliko osnovnih pitanja:Gde idemo za doček? Da li je to kafić? Diskoteka? Sedeljka u stanu? Šta ćemo piti (''Ako je crno vino ne pada mi na pamet da oblačim nešto belo'')? Da li će biti barske stolice,obične stolice ili separei? Ko će još biti tamo? Šta će drugi obući? Idemo li peške ili automobilom? Koju su temperaturu najavili? Hoće li biti padavina? Da li se puno ugojila nakon ovih slava?
Žene kad kupuju garderobu toliko stvari uzmu u obzir da naspram toga test za astronauta izgleda ovako:
-Bojiš li se visine?
-Ne!
-Odlično, spremi se, u četvrtak letiš na mesec.
Kad smo napokon sve činjenice isterali na čistinu, metodom eliminacije došli smo do rešenja do kog je moglo da se dođe minimum dva sata ranije. Kupiće haljinu. Za boju, kroj i dužinu, odlučiće se na licu mesta.
* * *
I tako u potrazi za idealnom haljinom stigli smo do prvog butika. U izlogu sam video nekoliko ''dasamženskonosiobi'' haljina i naivno pomislio da će za koji minut čitava stvar biti okončana. Sve te nade, moja Ljubav je raspršila samo jednom rečenicom.
-Evo odavde ćemo da počnemo!
-Da počnemo?
-Da - pogledala me je začuđeno- moramo odnekud početi.
-Ali kupuješ samo jednu stvar.Zašto uopšte ulaziš, kada već unapred znaš da tu nećeš kupiti to što tražiš. Ajde da nađemo neki butik za koji ćeš da kažeš ''Evo, ovde ćemo da završimo''.
- Srđane -prekinula me je u pola izlaganja - Ne lupetaj i ne pravi filozofiju od tako jednostavne stvari kao što je kupovina. Ulazi unutra.
* * *
Sedam sati koje sam tog dana proveo u pretresu butika, pokušaću da zgužvam u što manje teksta.
Obišli smo petnaest butika i jednu pekaru ( Uzgred,radnica u pekari nije bila zainteresovana da proda svoju garderobu). Ako slučajno dođe do zločina u nekom od tih butika, policija će jedino pronaći otiske moje devojke. Sve je pipnula, prevrnula, premerila. Sve je probavala, u kabinu utrčavala kao Klark Kent i presvlačila se, a za sve je pronašla neku manu. U nečemu ''izgleda kao mečka'', u nečemu joj ''noge izgledaju kao kod Nemanje Vidića'', a za neke haljine nema adekvatnu torbicu, cipele, minđuše ili prokleti abažur na sobnoj lampi. Prodavačice su se uzalud nudile da pomognu. Nije bilo pomoći. Rekao sam im da možda mogu meni da pomognu ukoliko imaju čvrst kanap i pogodno stablo kruške, na šta je moja devojka dodala da se ne pravim duhovit, već da se bar pravim da mi je stalo da mi devojka ne bude kao nakaza za Novu godinu. Naravno, ništa nije kupila, a kad je došla na ideju da se vratimo u onaj prvi butik od kog smo krenuli, jer joj se čini da je tamo bilo nešto interesantno, seo sam na uličnu žardinjeru i počeo da plačem.
- Pa ti stvarno ne znaš šta hoćeš- zavapio sam.
- U pravu si - odgovorila je - Ali savršeno znam šta neću. I to je valjda nešto.
Sedeo sam na žardinjeri, na ivici nervnog sloma, posmatrao je kako vihorno utrčava u onaj butik s početka odiseje i zamislio se. Ako je momka birala makar upola pažljivo, sistematično i detaljno kao haljinu, ja sam jedan srećan čovek!
---------------
napisao Srđan Dinčić
U ovo doba godine aktuelne su novogodišnje odluke i iskoristiću priliku da jednu svoju odluku podelim sa vama. Nikad više ne idem sa devojkom u kupovinu. Nikad, nikad, nikad. Ni u ludilu.
Nije mi teško da obrazložim zbog čega.
Sve je počelo potpuno naivno.
-Ljubavi,bliži se Nova godina. Je l' bi mogao da mi praviš društvo dok kupujem neku krpicu koju ću da obučem za doček? -pitala me je devojka jednog decembarskog prepodneva.
-Mogao bih, zašto da ne - odgovorio sam olako, kao svaki naivni i nepromišljeni tupan.
U tom trenutku zaista sam bio uveren da njena kupovina ne može da izgleda drastično drugačije od moje. Dakle, uđem u prvu prodavnicu koja mi se nađe na putu, pružim ruku ka prvoj stvari koja je izložena do ulaza i obratim se nasmejanoj prodavačici.
-Evo ovo ću...
-Želite da probate prvo?
-Ne nema potrebe, vidim odavde da mi je taman.
Zahvalim se na usluzi , platim, odem kući i tamo shvatim da sam kupio pantalone nekoliko brojeva manje i da su šanse da moje dupe uđe u njih jednake šansama da fudbaleri Srbije uđu u finale Svetskog prvenstva. I kraj priče. Po meni, tako treba da izgleda kupovina, a ne...uf, odma` se iznerviram kad se setim.
***
Prvo je usledilo prikupljanje informacija koje su od velikog i presudnog značaja za izbor garderobe. Već po tome moglo se naslutiti da sledi jedan dugotrajan i mukotrpan proces. Dakle, da bi se donekle izgradila ideja šta to treba kupiti, mora se odgovoriti na nekoliko osnovnih pitanja:Gde idemo za doček? Da li je to kafić? Diskoteka? Sedeljka u stanu? Šta ćemo piti (''Ako je crno vino ne pada mi na pamet da oblačim nešto belo'')? Da li će biti barske stolice,obične stolice ili separei? Ko će još biti tamo? Šta će drugi obući? Idemo li peške ili automobilom? Koju su temperaturu najavili? Hoće li biti padavina? Da li se puno ugojila nakon ovih slava?
Žene kad kupuju garderobu toliko stvari uzmu u obzir da naspram toga test za astronauta izgleda ovako:
-Bojiš li se visine?
-Ne!
-Odlično, spremi se, u četvrtak letiš na mesec.
Kad smo napokon sve činjenice isterali na čistinu, metodom eliminacije došli smo do rešenja do kog je moglo da se dođe minimum dva sata ranije. Kupiće haljinu. Za boju, kroj i dužinu, odlučiće se na licu mesta.
* * *
I tako u potrazi za idealnom haljinom stigli smo do prvog butika. U izlogu sam video nekoliko ''dasamženskonosiobi'' haljina i naivno pomislio da će za koji minut čitava stvar biti okončana. Sve te nade, moja Ljubav je raspršila samo jednom rečenicom.
-Evo odavde ćemo da počnemo!
-Da počnemo?
-Da - pogledala me je začuđeno- moramo odnekud početi.
-Ali kupuješ samo jednu stvar.Zašto uopšte ulaziš, kada već unapred znaš da tu nećeš kupiti to što tražiš. Ajde da nađemo neki butik za koji ćeš da kažeš ''Evo, ovde ćemo da završimo''.
- Srđane -prekinula me je u pola izlaganja - Ne lupetaj i ne pravi filozofiju od tako jednostavne stvari kao što je kupovina. Ulazi unutra.
* * *
Sedam sati koje sam tog dana proveo u pretresu butika, pokušaću da zgužvam u što manje teksta.
Obišli smo petnaest butika i jednu pekaru ( Uzgred,radnica u pekari nije bila zainteresovana da proda svoju garderobu). Ako slučajno dođe do zločina u nekom od tih butika, policija će jedino pronaći otiske moje devojke. Sve je pipnula, prevrnula, premerila. Sve je probavala, u kabinu utrčavala kao Klark Kent i presvlačila se, a za sve je pronašla neku manu. U nečemu ''izgleda kao mečka'', u nečemu joj ''noge izgledaju kao kod Nemanje Vidića'', a za neke haljine nema adekvatnu torbicu, cipele, minđuše ili prokleti abažur na sobnoj lampi. Prodavačice su se uzalud nudile da pomognu. Nije bilo pomoći. Rekao sam im da možda mogu meni da pomognu ukoliko imaju čvrst kanap i pogodno stablo kruške, na šta je moja devojka dodala da se ne pravim duhovit, već da se bar pravim da mi je stalo da mi devojka ne bude kao nakaza za Novu godinu. Naravno, ništa nije kupila, a kad je došla na ideju da se vratimo u onaj prvi butik od kog smo krenuli, jer joj se čini da je tamo bilo nešto interesantno, seo sam na uličnu žardinjeru i počeo da plačem.
- Pa ti stvarno ne znaš šta hoćeš- zavapio sam.
- U pravu si - odgovorila je - Ali savršeno znam šta neću. I to je valjda nešto.
Sedeo sam na žardinjeri, na ivici nervnog sloma, posmatrao je kako vihorno utrčava u onaj butik s početka odiseje i zamislio se. Ako je momka birala makar upola pažljivo, sistematično i detaljno kao haljinu, ja sam jedan srećan čovek!
---------------
napisao Srđan Dinčić
FACEBOOK IZAZIVA ZAVISNOST, krupnim slovima je pisalo u jednim dnevnim novinama. -Zamislite, zavisnost od Facebook-a ?! Kakva budalaština, morao sam da reagujem na statusu svog profila. U roku od pet minuta oko pedeset mojih elektronskih prijatelja se javilo i podržalo moje mišljenje. Evo, predočiću vam početak jednog mog dana pa vi zaključite ima li to ikakve veze sa zavisnošću.
Probudio sam se iznenađujuće rano. Možda nekoliko minuta posle jedanaest časova. Zevnuo sam, protrljao oči, protrljao međunožje (kao i svaki muškarac koji drži do jutarnjeg protokola), protegao se i usput, onako protežući se, uključio računar. Za preduga dva minuta bio sam na svom Facebook profilu. Obrisao sam sinoćni status: ''OBAVIO SAM POSLEDNJE PIŠANJE ZA DANAS I ODOH DA SPAVAM!'' i zamenio ga novim :''PROBUDIO SAM SE, ZEVNUO, PROTRLJAO OČI I POČEŠAO MEĐUNOŽJE .'' Nisam dugo čekao na reakciju mojih ažurnih FB prijatelja.
-Dobro jutro care, do jaja ti je status ! Je l` smem da ga iskopiram, napisao je jedan, očigledno veliki poštovalac autorskih prava.
-Neverovatno koliko isto mislimo i ja sam jutros zevnuo i počešao međunožje, konstatovao je drugi.
-Au brate, dobro si me podsetio, ja sam jutros zaboravio da se počešem, zahvalan mi je bio treći.
-Tako sam se i ja jednom češao skoro nedelju dana bez prestanka...Al' to je bilo zbog picajzli, evocirao je uspomene još jedan redovni posetilac mog profila.
Neki su se malo više angažovali pa su na YouTube sajtu pronašli video snimke na kojima neki ljudi zevaju i drapaju se po međunožju. Eto, procenili su da bi se to baš lepo uklopilo uz moj status.
Ubrzo je ispod moje jutarnje ''mudrosti'' bilo preko osamdeset komentara, a došlo je i do debate. Jedni su se zalagali za trljanje očiju pre međunožja, dok su drugi tvrdoglavo zagovarali teoriju o trljanju muške ''aparature'' pre svega. Pre nego što sam se uključio u raspravu, pregledao sam na brzinu šta ima novo na tuđim profilima. Devojke su, kao i uvek, ''okačile'' svoje fotografije iz raznoraznih klozeta na kojima pohotno gledaju u svoj odraz u ogledalu ,a muškarci fotke iz ludih noćnih provoda sa gomilom pića na stolu i još većom gomilom pijanih drugara. Devojaka na njihovim fotografijama obično nema pošto su one u to vreme u klozetu sa fotoaparatom. Nakon toga učlanio sam se u nekoliko FB grupa koje su mi od srca preporučili moji e-drugari. U tim grupama zaista svako može da se pronađe. Učlanio sam se u :SVI MI KOJI SMO ROĐENI POSLE PELOPONESKOG RATA, SVI MI KOJI SMO SVI MI, SVI MI KOJI ŽELIMO DA ŽIVKO JOVANOVIĆ IZ KOSTOLCA OŽENI SMILJU FRIZERKU IZ VLAŠTICE (ne poznajem ni Živka ni Smilju al' nek' im je sa srećom) i SVI MI KOJI IMAMO RAVNE TABANE.
Redovnu kontrolu po FB-u sam obavio, pa sam mogao mirno da se vratim na svoj profil i vidim dokle je odmakla žučna rasprava oko očiju i mošnica. Naravno, morao sam da se uključim , čak sam i zablistao sa nekoliko žestokih argumenata potkrepljenih web adresom za Wikipediju gde jasno piše sve o datoj temi. Usled intelektualnog naprezanja poprilično sam ogladneo pa shvatio da je skoro 17h a da nisam još ni doručkovao.
IDEM DA JEDEM BUREK I JOGURT, objavio sam svoj sledeći korak i krenuo po hranu. Na pola puta do pekare zastao sam i lupio se po čelu.
-E dođavola, uvek nešto zaboravim, pomislio sam.
Najbrže što mogu vratio sam se u stan.
...BIĆE BUREK SA MESOM, dopisao sam na malopre postavljen status, ispod kog su već bili komentari:
- Je l` sa sirom ,mesom ili prazan?
- Kakav je ovo nepotpun status? Ili piši kako treba ili nemoj ni da pišeš...
- Nećeš valjda prazan burek?!
Greška je načinjena, ali je na sreću brzo ispravljena.Vratio sam se do pekare, kupio burek, doneo ga u stan i razmotao između tastature i monitora. Zašto da jedem i blenem u prazno kad mogu da jedem i gledam šta ima novo na FB-u.
---------------------------------------------------
blog sam kopirao sa %#$#$@.rs, a napisao ga je Srđan Dinčić.
Probudio sam se iznenađujuće rano. Možda nekoliko minuta posle jedanaest časova. Zevnuo sam, protrljao oči, protrljao međunožje (kao i svaki muškarac koji drži do jutarnjeg protokola), protegao se i usput, onako protežući se, uključio računar. Za preduga dva minuta bio sam na svom Facebook profilu. Obrisao sam sinoćni status: ''OBAVIO SAM POSLEDNJE PIŠANJE ZA DANAS I ODOH DA SPAVAM!'' i zamenio ga novim :''PROBUDIO SAM SE, ZEVNUO, PROTRLJAO OČI I POČEŠAO MEĐUNOŽJE .'' Nisam dugo čekao na reakciju mojih ažurnih FB prijatelja.
-Dobro jutro care, do jaja ti je status ! Je l` smem da ga iskopiram, napisao je jedan, očigledno veliki poštovalac autorskih prava.
-Neverovatno koliko isto mislimo i ja sam jutros zevnuo i počešao međunožje, konstatovao je drugi.
-Au brate, dobro si me podsetio, ja sam jutros zaboravio da se počešem, zahvalan mi je bio treći.
-Tako sam se i ja jednom češao skoro nedelju dana bez prestanka...Al' to je bilo zbog picajzli, evocirao je uspomene još jedan redovni posetilac mog profila.
Neki su se malo više angažovali pa su na YouTube sajtu pronašli video snimke na kojima neki ljudi zevaju i drapaju se po međunožju. Eto, procenili su da bi se to baš lepo uklopilo uz moj status.
Ubrzo je ispod moje jutarnje ''mudrosti'' bilo preko osamdeset komentara, a došlo je i do debate. Jedni su se zalagali za trljanje očiju pre međunožja, dok su drugi tvrdoglavo zagovarali teoriju o trljanju muške ''aparature'' pre svega. Pre nego što sam se uključio u raspravu, pregledao sam na brzinu šta ima novo na tuđim profilima. Devojke su, kao i uvek, ''okačile'' svoje fotografije iz raznoraznih klozeta na kojima pohotno gledaju u svoj odraz u ogledalu ,a muškarci fotke iz ludih noćnih provoda sa gomilom pića na stolu i još većom gomilom pijanih drugara. Devojaka na njihovim fotografijama obično nema pošto su one u to vreme u klozetu sa fotoaparatom. Nakon toga učlanio sam se u nekoliko FB grupa koje su mi od srca preporučili moji e-drugari. U tim grupama zaista svako može da se pronađe. Učlanio sam se u :SVI MI KOJI SMO ROĐENI POSLE PELOPONESKOG RATA, SVI MI KOJI SMO SVI MI, SVI MI KOJI ŽELIMO DA ŽIVKO JOVANOVIĆ IZ KOSTOLCA OŽENI SMILJU FRIZERKU IZ VLAŠTICE (ne poznajem ni Živka ni Smilju al' nek' im je sa srećom) i SVI MI KOJI IMAMO RAVNE TABANE.
Redovnu kontrolu po FB-u sam obavio, pa sam mogao mirno da se vratim na svoj profil i vidim dokle je odmakla žučna rasprava oko očiju i mošnica. Naravno, morao sam da se uključim , čak sam i zablistao sa nekoliko žestokih argumenata potkrepljenih web adresom za Wikipediju gde jasno piše sve o datoj temi. Usled intelektualnog naprezanja poprilično sam ogladneo pa shvatio da je skoro 17h a da nisam još ni doručkovao.
IDEM DA JEDEM BUREK I JOGURT, objavio sam svoj sledeći korak i krenuo po hranu. Na pola puta do pekare zastao sam i lupio se po čelu.
-E dođavola, uvek nešto zaboravim, pomislio sam.
Najbrže što mogu vratio sam se u stan.
...BIĆE BUREK SA MESOM, dopisao sam na malopre postavljen status, ispod kog su već bili komentari:
- Je l` sa sirom ,mesom ili prazan?
- Kakav je ovo nepotpun status? Ili piši kako treba ili nemoj ni da pišeš...
- Nećeš valjda prazan burek?!
Greška je načinjena, ali je na sreću brzo ispravljena.Vratio sam se do pekare, kupio burek, doneo ga u stan i razmotao između tastature i monitora. Zašto da jedem i blenem u prazno kad mogu da jedem i gledam šta ima novo na FB-u.
---------------------------------------------------
blog sam kopirao sa %#$#$@.rs, a napisao ga je Srđan Dinčić.
Tagovi:
facebook humor
Roditelji su ljudi koji su u mladosti bili natprirodna bića i posjedovali super moći.
Otac: Ja sam u tvoje vrijeme znao da prepješačim i do 10 kilometara da bi' došao do škole,a isto toliko nazad i to u poderanim cipelama,a kada bi' se vratio morao bi' da kopam krompir i čuvam ovce i opet sam bio odličan učenik.Osnovnu sam završio istrošivši 2 olovke,a ti ih svaki dan gubiš.Do 30. godine(u nekim slučajevima i nikad) nisam uzeo kap alkohola nit' dim cigare...
Otac: Ja sam u tvoje vrijeme znao da prepješačim i do 10 kilometara da bi' došao do škole,a isto toliko nazad i to u poderanim cipelama,a kada bi' se vratio morao bi' da kopam krompir i čuvam ovce i opet sam bio odličan učenik.Osnovnu sam završio istrošivši 2 olovke,a ti ih svaki dan gubiš.Do 30. godine(u nekim slučajevima i nikad) nisam uzeo kap alkohola nit' dim cigare...
Tagovi:
humor
